„Imamo onoliko vremena koliko nam je potrebno", objavi Koiren. Kada nije držala govore, obznanjivala je. „Beldena je danas doputovala i uzela sobu blizu reke, ali Majam će stići tek za dva dana. Moramo pripaziti, i to nam daje vremena.“
„Svejedno, ne volim da se pripremam za neuspeh", promrmlja Erijan sebi u šolju.
„Neće mi nimalo smetati", reče Galina, „ako budemo imale vremena da privedemo Moirainu pravdi. Čekale smo već ovako dugo; nema potrebe da mnogo žurimo s al’Torom.“
Sarena uzdahnu. Bile su veoma uspešne u onome što su radile, ali ona to nije mogla da shvati; jedva da je bilo i trunke logike u njima.
Kada se povukla na sprat u svoje odaje, sela je pred hladan kamin i počela da usmerava. Zar je taj Rand al’Tor uistinu ponovo otkrio način da Putuje? U to se teško moglo poverovati, a opet je bilo jedino objašnjenje. Kakav je to čovek? To će ustanoviti kada se bude susrela sa njim, ne ranije. Ispunjena saidarom gotovo do tačke kada se slast pretvarala u bol, ona prionu na vežbe za polaznice. Bile su jednako valjane kao i ma šta drugo. Jedina logična stvar bila je priprema.
Iznađ smeđih travnatih brežuljaka prosu se dug grohot grmljavine, mada a nebu nije bilo ni oblačka, samo plamteče sunce pred kojim je bio još dug uspon. Rand je na vrhu brda držao uzde i Zmajevo žezlo na jabuci sedla i čekao. Grmljavina je narastala. Jedva se uzdržavao od neprestanog osvrtanja na jug, prema Alani. Tog jutra je zaradila uboj na peti i ogrebala šaku, pa je bila razdražena. Kako i zbog čega, pojma nije imao; niti je imao pojma otkud on to sa tolikom sigurnošću zna. Grmljavina je dostigla vrhunac.
Na sledećoj uzvisini pojaviše se saldejski konjanici, po trojica u vrsti u punom galopu, kao duga zmija koja je vijugala niz padinu u široku udolinu između brda. Zmija koju je činilo devet hiljada ljudi bila je veoma dugačka. U podnožju padine su se razdvojili, središnja povorka je nastavila napred, dok su se preostale dve odvojile ulevo i udesno, da bi se svaka ponovo podelila iznova i iznova sve dok nisu jahali u stotinama i hujali jedni pored drugih. Jahači su izvodili stoj na sedlima, ponegde na nogama, ponegde na rukama. Neki su se spuštali nemoguće nisko da pljesnu po zemlji najpre s jedne, zatim s druge strane konja. Izlazili su iz sedla kako bi spuzali ispod brzih konja, ili se dočekali na zemlji i malčice trčali kraj životinje pre nego što bi uskočili natrag u sedlo, a onda saskočili s druge strane kako bi ponovili istii predstavu.
Rand podiže uzde i podbode petama Džedeena. Kada se šarac pomerio, to su učinili i Aijeli oko njega. Ovog jutra muškarci su bili Planinski plesači, Hama N’dore, a više od polovine je na glavi imalo povez sisvai’amana. Kaldin, prosed i sparušen, pokušao je da natera Randa da mu dozvoli da povede više od dvadesetorice, kad je unaokolo već toliko naoružanih mokrozemaca; nijedan Aijel nije traćio vreme na poglede neodobravanja upućene Randovom maču. Nandera je provela više vremena motreči dvestotinjak žena koje su na konjima pratile Saldejce; činilo se da veću pretnju vidi u saldejskim gospama i vojnikušama nego u vojnicima, a pošto je već upoznao nekoliko Saldejki, Rand nije bio spreman da se raspravlja s njom. Sulin bi se verovatno saglasila. Palo mu je na pamet da nije video Sulin već... Od povratka iz Šadar Logota. Osam dana. Zapitao se da li je učinio nešto što bi je uvredilo.
Sada nije bilo vreme za brigu o Sulin ili đi’e’tohu. Okružio je po dolini sve dok nije stigao do vrha brda preko kojeg su se Saldejci najpre pojavili pred njim. Bašer je lično odjahao tamo i pregledao najpre jednu grupu koja je izvodila svoje korake, a zatim i drugu; gotovo slučajno, činio je to stojeći na sedlu.
Rand na trenutak dograbi saidin i otpusti ga časak kasnije. Zahvaljujući pojačanom vidu, nije mu bilo teško da ugleda dva bela kamena koja su ležala blizu podnožja padine, baš tamo gde ih je Bašer lično prošle noći postavio, na četiri koraka jedan od drugog. S malo sreće, niko ga nije video. S malo sreće, niko se neće mnogo raspitivati o jutrošnjim događajima. U dolini je sada nekoliko ljudi jahalo po dva konja, sa jednom nogom na sedlu jedne a drugom na sedlu druge životinje, i dalje u punom galopu. Drugi su nosili čoveka na ramenima, ponekad i u stoju na rukama.
Osvrnuo se kada je začuo konjski topot iza sebe. Deira ni Galina t’Bašer projahala je kroz Aijele naizgled ravnodušno; naoružana samo malim nožem za srebrnim opasačem, u jahaćoj haljini od sive svile izvezenoj srebrom niz rukave i na visokom okovratniku, kao da ih je čikala da je napadnu. Visoka koliko i mnoge Device, gotovo za šaku viša od svog muža, bila je to krupna žena. Nije bila zdepasta, pa čak ni dežmekasta; jednostavno krupna. U crnoj kosi imala je bela krila, a crne zakošene oči prikovala je za Randa. Pretpostavljao je da je lepa, kad joj lice zbog njegovog prisustva ne otvrdne u granit.
„Da li te moj muž... zabavlja?“ Nikad se nije Randu obratila titulom, nikada mu nije ni ime pomenula.
