Gladak kamen bio je samo to, oblutak izglačan u potoku, ali Egvena je naučila taj trik od Moiraine, a Moiraina je koristila kamen da bi se usredsredila – zapravo, dragulj, ali vrsta kamena nije bila važna – te je tako činila i Egvena. Uglavnom je tkala Vazduh, sa malčice Vatre, tek toliko da je ima. To joj je omogućavalo da prisluškuje. Da uhodi, kako bi to već rekle Mudre. Egvena nije marila kako se to zove, samo ako sazna nešto o tome šta Aes Sedai iz Kule smeraju.
Njeno tkanje pažljivo dodirnu otvor prozora, tako nežno, zatim sledeći, pa sledeći. Tišina. A onda...
„...te mu ja velim“, reče joj glas neke žene u uvo, „ako misliš da ti kreveti budu namešteni, bolje da se maneš golicanja moje brade, Alvine Raele.“
Druga žena se zakikota. „Ma jok bre, nisi.“
Egvena iskrivi lice. Sluškinje.
Stamena žena koja je prolazila s korpom peciva okačenom o rame zvirnula je zbunjeno u Egvenu. Nije ni čudo, pošto je čula glasove dve žene iako je samo Egvena stajala tamo, a usne joj se nisu pomerale. Egvena je to rešila na najbrži način koji je znala. Zapiljila se tako besno da je žena ciknula i umalo nije ispustila korpu kad je zaždila u gomilu.
Egvena nevoljno oslabi tkanje; možda neće moći tako dobro da čuje, ali bolje i to nego da privlači posmatrače. I ovako je dosta ljudi odmeravalo Aijelku koja se stisnula uz zid, mada niko nije oklevao da nastavi dalje; niko nije želeo nevolje s Aijelima. Istisla ih je iz misli. Pomerala je tkanje od prozora do prozora, strahovito se znojila, i to ne samo zbog sve jače vrućine. Ako samo jedna Aes Sedai načas opazi njene tokove, sve i da ih ne prepozna, znaće da neko usmerava na njih. I dosetiće se otkud to. Egvena se još malo pomeri unazad, tako da je gledala samo sa pola oka.
Tišina. Tišina. Nekakvo šuštanje. Neko se pomera? Papuče po tepihu? Ali bez reči. Tišina. Muškarac koji mrmlja, dok naizgled prazni nokšire, nimalo zadovoljan; vrelih ušiju, ona pohita dalje. Tišina. Tišina. Tišina.
„...stvarno veruješ da je ovo neophodno?“ Čak i, kako se činilo, šapatom, ženin glas zvučao je bogato i ispunjeno samopouzdanjem.
„Moramo se pripremiti za sve, Koiren", odgovori druga žena glasom nalik na gvozdenu šipku. „Čula sam zanimljivu pričicu...“ Neka vrata se čvrsto zatvoriše, odsekavši ostalo.
Egvena klonu uz kameni zid štale. Došlo joj je da vrisne zbog nemoći. Siva sestra, glavna, a druga mora da je bila Aes Sedai, inače nikada ne bi tako govorila sa Koiren, punom sestrom. Niko nije mogao bolje da kaže ono što je htela da čuje, a morale su da se udalje. Kakvu to zanimljivu pričicu? Kakva priprema? I za šta to? Usmeravanje u kući ponovo se izmenilo, pojačalo. Šta li to samo smeraju? Udahnuvši duboko, ponovo je započela, uporno.
Dok se sunce dizalo sve više, čula je mnogo uobičajeno nerazaznatljivih zvukova i poprilično glasina i ćeretanja među slugama. Neko po imenu Ceri rodiće još jedno dete, a Aes Sedai će biti poslužene vinom iz Arindrima, gde god to bilo, uz podnevni obrok. Najzanimljivija vest bila je da se Arilin zaista nalazila u onoj kočiji i da se zaputila svom mužu na selo. Mada to saznanje Egveni nimalo nije bilo od koristi. Protraćila je čitavo jutro.
Ulazna vrata velike kuće širom su se otvorila, a livrejisane sluge stadoše da se klanjaju. Vojnici nisu stali mirno, ali izgledali su pozornije. Izašla je Nesuna Bihara, a za njom i visoki mladić kao od brega odvaljen.
Egvena žurno otpusti tkanje, otpusti saidar i udahnu duboko da se smiri; nije bio trenutak za paniku. Nesuna i njen Zaštitnik su porazgovarali; onda se tamnokosa Smeđa sestra zagledala niz ulicu, najpre na jednu, zatim na drugu stranu. Bilo je jasno da nešto traži.
Egvena zaključi da je ipak možda pravi trenutak za paniku. Povukavši se polako kako ne bi privukla oštar Nesunin pogled na sebe, ona se hitro okrenu čim više nije bila u ženinom vidokrugu, prikupi suknje i potrča, probijajući se na silu kroz gužvu. Pretrčala je čitava tri koraka. Onda je naletela na kameni zid, odbila se od njega i sela na ulicu takvom snagom da je ponovo odskočila na vreloj kaldrmi.
Ošamućena, podigla je pogled, ošamutivši se još više samo otkucaj srca kasnije. Kameni zid bio je Gavin, koji je zurio odozgo u nju, naizgled jednako zapanjen kao i ona. Oči su mu bile blistavo plave. I ti crvenozlatni uvojci. Želela je da ih ponovo obavije oko prstiju. Osetila je kako crveni. Nikada to nisi učinila, pomisli ona odlučno. To je bio samo san!
„Jesam li te povredio?" reče on zabrinuto i krenu da klekne kraj nje.
