„Elejna je živa i zdrava", reče Egvena, iznenađena što se obrela tik ispred njega. Ona pruži ruku i ponovo iznenadi sebe kada mu je provukla prste kroz kosu dok je podizao glavu. Bio je to osećaj upravo onakav kakav je i pamtila. Onda trže ruke kao da se opekla. Bila je sigurna da će pocrveneti toliko da će joj lice planuti, samo što... Boja je buknula u Gavinovim obrazima. Naravno.
I on se sećao, mada samo kao sopstvenog sna. To je zaista trebalo da joj potpali lice, ali nekako je učinilo upravo suprotno. Gavinovo crvenilo umirilo joj je živce, čak ju je nagnalo da poželi da se osmehne. „Elejna je bezbedna, Gavine. U to mogu da se zakunem.“
„Gde je?“ Glas mu je bio uzbuđen. „Gde je bila? Mesto joj je sada u Kaemlinu. Pa, ne baš u Kaemlinu – bar ne dok je al’Tor tamo – ali u Andoru. Gde je ona, Egvena?“
„Ja... ne smem da ti kažem. Ne smem, Gavine.“
Posmatrao ju je bezizražajnog lica, a onda uzdahnuo. „Kad god te vidim, sve si više Aes Sedai.“ Smeh mu je zazvučao izveštačeno. „Znaš li da sam pomišljao na to da ti budem Zaštitnik? Zamisli kako sam samo blesav bio.“
„I bićeš mi Zaštitnik.“ Nije shvatila da to izgovara sve dok joj reči nisu napustile usta, ali kada se to dogodilo, shvatila je da su istinite. Taj san. Gavin koji kleči pred njom kako bi ga uhvatila za glavu. Moglo je to da znači i štošta i ništa, ali ona je znala.
On joj se isceri. Taj blesan misli da se ona šali! „Ja svakako ne. Rekao bih, Galad. Mada ćeš morati štapom da teraš ostale Aes Sedai od njega. Aes Sedai, sluškinje, kraljice, sobarice, trgovkinje, seljanke... Video sam kako ga sve one gledaju. Ne trudi se da tvrdiš kako misliš da on nije...“
Najjednostavniji način da se ućutkaju takve besmislice bio je da mu stavi ruku preko usta. „Ja ne volim Galada. Volim tebe.“
Čovek se još pravio da je to šala, osmehnuo joj se kroz prste. „Ja ne mogu biti Zaštitnik. Ja sam Elejnin Prvi princ mača.“
„Ako kraljica Andora može biti Aes Sedai, onda i princ može biti Zaštitnik. A ti ćeš biti moj. Utuvi to u tu tvoju tikvu; ozbiljno ti kažem. I volim te.“ Zurio je u nju. Makar se više nije osmehivao. Ali nije rekao ništa, samo je zurio. Uklonila je ruku. „Pa? Zar ništa nemaš da kažeš na to?“
„Kad tako dugo priželjkuješ da čuješ nešto", reče on polako, „a onda najednom, bez ikakvog upozorenja, to zaista čuješ, kao da istovremeno tresne grom i pljusne kiša po sprženom tlu. Ošamućen si, ali ne možeš da se naslušaš.“
„Volim te. Volim te. Volim te", reče mu ona s osmehom. „Pa?“
Umesto odgovora, podigao ju je i poljubio. Bilo je jednako dobro kao i u snu. Bolje. Bilo je... Kad ju je najzad spustio, uhvatila se za njegove mišice; činilo se da joj kolena klecaju. „Moja gospo Aijelko Egvena Aes Sedai", reče on, „volim te i jedva čekam da me vežeš za sebe.“ Odbacivši tobožnju zvaničnost, on dodade blažim glasom. „Volim te, Egvena al’Ver. Rekla si da ti treba usluga. Šta to? Da ti stavim mesec na ogrlicu? Za sat vremena ću zlataru dati posla. Zvezde da ih nosiš u kosi? Ja ću...“
„Ne reci Koiren i ostalima da sam ovde. Nemoj me uopšte pomenuti pred njima.“
Očekivala je izvesno oklevanje, ali on naprosto reče: „Neće od mene saznati za tebe. Niti od bilo koga drugog, ako se ja budem pitao.“ Načas je zastao, a onda je uzeo za ramena. „Egvena, neću te pitati zbog čega si ovde. Ne, samo ine saslušaj. Znam da te je Sijuan uvukla u svoje spletke i shvatam da osećaš odanost prema čoveku iz sopstvenog sela. To nije važno. Trebalo bi da si u Beloj kuli, da učiš; sećam se da su sve govorile kako ćeš jednog dana biti moćna Aes Sedai. Smeraš li da se vratiš bez... kazni?“ Ona odmahnu glavom bez reči, a on nastavi žurno. „Možda i smislim nešto, ako najpre ti to ne uradiš. Znam da nisi imala izbora i da si morala da poslušaš Sijuan, ali sumnjam da bi Elaida tome pridala veliki značaj; i samo pominjanje imena Sijuan Sanče u njenoj blizini može te koštati glave. Iznaći ću način, nekako. Kunem se. Ali obećaj mi da do tada nećeš... učiniti ništa glupo.“ Šake mu se načas stisnuše gotovo do tačke bola. „Samo mi obećaj da ćeš biti oprezna.“
Svetlosti, u kakvom se samo sosu obrela. Nije mogla da mu kaže kako ne namerava da se vrati u Kulu sve dok Elaida sedi na Amirlin Tronu. A nešto glupo svakako se odnosilo na Randa. Baš se zabrinuo zbog toga. Zbog nje. „Biću oprezna, Gavine. Obećavam ti.“ Oprezna koliko mogu da budem, ispravila se u sebi; bila je to malecna promena, ali je zbog nečeg učinila da joj bude još teže da kaže ono što je usledilo. „Moram te zamoliti za još nešto. Rand ti nije ubio majku.“ Kako da to izgovori, a da ga što manje pogodi time? Kako god bilo, morala je to da učini. „Obećaj mi da nećeš dići ruku na Randa sve dok ne budem u stanju da dokažem da je tako.“
„Kunem se.“ Ponovo bez oklevanja, ali glas mu je bio hrapav, a pesnice su mu se opet načas stegle, jače nego pre. Nije se trgla; tim malenim bolom plaćala je bol koji je ona njemu nanela.
