Egvena iskorači napolje u vrućinu kakvu u to doba dana nije očekivala. Kad su joj stopala napustila prag, spustila se na postolje izatkano od Vazduha. Redovi Predstavnica okružili suje sa obe strane, svaka okružena sjajem saidara.
„Egvena al’Ver“, naglasi Romanda dok joj je glas odjekivao nošen tkanjem Moći, „Čuvar Pečata, Plamen Tar Valona, Amirlin Tron.“
Podigoše je visoko dok je Romanda govorila, uistinu izdigavši Amirlin, dok se nije našla tačno ispod slamnatog krova, stojeći na čistom vazduhu, kako je to izgledalo svakome osim ženama kadrim da usmeravaju.
Mnogi su došli da je vide, oivičenu izlazećim suncem; drugo tkanje pretvori svetlost u treperavi talas svuda oko nje. Ljudi i žene ispunili su ulice. Gomila se gurala oko ćoškova. Svaki dovratak bio je pun, svaki prozor, svaki krov osim ovoga na samoj Maloj kuli. Začu se urlik koji gotovo nadglasa Romandu, talasi klicanja koji su se kotrljali preko sela. Egvena odmeri gomilu, tražeći Ninaevu i Elejnu, ali nije mogla da ih pronađe u tom moru uzdignutih lica. Činilo joj se kako je prošla cela večnost pre nego što su se dovoljno utišali kako bi progovorila. Tkanje koje je nosilo Romandin glas, prebaci se do nje.
Šerijam i ostale pripremile su joj govor, teško uveravanje koje bi možda i uspela da izgovori bez crvenjenja kad bi imala dvaput, ili još bolje triput više godina. Ona je dodala nekoliko sopstvenih izmena. „Skupili smo se ovde u potrazi za istinom i pravdom, koja se neće okončati sve dok lažna Amirlin, Elaida, ne bude uklonjena sa mesta koje je neopravdano zauzela.“ Jedina pramena bila je „neće“ umesto „ne može“, ali ona je ovo smatrala boljim i jačim. „Kao Amirlin, predvodiću vas tokom te potrage i neću se kolebati, kao što znam da nećete ni vi.“ A to je bilo sasvim dovoljno propovedanja; u svakom slučaju, nije nameravala da ostane gore toliko da ponovi baš sve njihove reči. I onako se sve to svodilo na ono što je već kazala. „Za svog Čuvara hronika imenujem Šerijam Bajanar.“
To izazva mnogo manje klicanja; Čuvar nije Amirlin, na kraju krajeva. Egvena pogleda dole čekajući dok nije videla Šerijam kako žuri napolje, tek obavijajući ramena ešarpom Čuvara, plavom, kako bi pokazala da je uzdignuta iz Plavog ađaha. Odlučeno je da se ne pravi dvojnik Amirlininog štapa, koji je na vrhu imao zlatni plamen, a koji je nosila Čuvar; sve dok pravi štap ne bude povraćen iz Bele kule, moraće da delaju bez njega. Šerijam je očekivala da će čekati mnogo duže, pa pogleda u Egvenu sa otvorenim negodovanjem. U redovima Predstavnica, Romanda i Lelejna nisu uopšte ništa pokazivale; svaka je imala sopstvene, vrlo jake predloge za Čuvara, a nema potrebe naglašavati da to nije bila Šerijam.
Egvena udahnu i ponovo se okrete svetini koja je čekala. „U čast ovoga dana, ja ovde obznanjujem da su sve Prihvaćene i polaznice oslobođene od pokora i kazni.“ To je bio običaj, koji je uzrokovao povike i klicanja samo od devojaka u belom i nekoliko Prihvaćenih koje su se previše zanele. „U čast ovoga dana, ja ovde obznanjujem da su Teodrin Dabej, Faolajn Orejnd, Ninaeva al’Mera i Elejna Trakand od ovog trenutka uzdignute u šal, pune sestre i Aes Sedai.“ Ovu objavu dočeka nekakva upitna tišina, uz mrmljanje tu i tamo. To uopšte nije bilo u skladu sa običajima; naprotiv. Ali rečeno je, a dobro je što je Morvrin pomenula Teodrin i Faolajn. Vreme je da se vrati onome što su joj napisale. „Ja ovde obznanjujem da je ovo dan gozbe i slavlja. Neka ne bude nikakvog rada osim onoga koji je neophodan za uživanje. Neka vas sve Svetlost obasja a Tvorčeva ruka štiti.“ Ovo poslednje nestalo je u burnom urliku koji je nadjačao tkanje koje je nosilo njene reči. Neki ljudi zaigraše na ulici, tu gde su se zatekli, iako je jedva bilo mesta da se pomere.
Postolje od Vazduha spuštalo se trunčicu brže nego što se uzdiglo. Predstavnice su piljile u nju kad je sišla, a sjaj saidara počeo je da bledi među njima gotovo pre nego što je dodirnula zemlju.
Šerijam polete da uhvati Egvenu pod ruku, osmehujući se sestrama okamenjenih lica. „Moram Amirlin da pokažem njenu radnu sobu. Oprostite mi.“ Egvena nije baš mogla da kaže kako ju je Šerijam ugurala unutra, ali nije mogla da kaže ni da nije. Nije smatrala da će Šerijam i bukvalno pokušati da je odvuče, ali ipak joj se učinilo najbolje da pokupi suknje slobodnom rukom i pravi veće korake kako to ne bi proveravala.
Ispostavilo se da joj je radna soba, u zadnjem delu čekaonice, nešto manja od spavaće sobe, sa dva prozora, pisaćim stolom, stolicom ravnog naslona iza njega i još dve spreda. To je bilo sve, Crvotočne drvene oplate bile su uglačane do zamućenog sjaja, ali na samom stolu nije bilo ničega. Pod je pokrivalo parče tepiha sa cvetnim šarama.
„Oprosti mi ako sam bila napadna, majko“, reče Šerijam, otpustivši joj ruku, „ali mislila sam kako treba da porazgovaramo nasamo pre nego što porazgovaraš sa bilo kojom Predstavnicom. Sve su one učestvovale u pisanju tvoga govora i...“
