Kad je Egvena konačno usmeravanjem pogasila lampe, očekivala je košmarne snove. U stvari, sledećeg jutra sećala se samo dva. U jednom je bila Amirlin – Aes Sedai, ali bez polaganja zakletvi – a sve što bi učinila vodilo je u propast. To je trže iz sna, samo kako bi pobegla odatle, a opet, bila je sigurna da taj san nema nikakvo značenje. Suviše je ličio na njeno iskustvo iz ter’angreala, kada je isprobavana za Prihvaćenu; a koliko je bilo poznato, to nije imalo nikakve veze sa stvarnošću. Bar ne sa ovom ovde. Drugi san je bio budalaština kakvu je i očekivala; sada je već dovoljno poznavala sopstvene snove te je to mogla da zna, mada je morala samu sebe da probudi kako bi utekla i iz tog. Šerijam je otela ešarpu sa njenih ramena, a svi su joj se smejali i prstom pokazivali na budalu koja je poverovala kako devojka od jedva osamnaest godina može postati Amirlin. Ne samo Aes Sedai nego i sve Mudre, i Rand i Perin i Met, Ninaeva i Elejna, gotovo svi koje je ikada srela, dok je ona stajala pred njima, naga, očajnički pokušavajući da navuče haljinu Prihvaćene pravljenu za desetogodišnje dete.
„Sad, ne možeš se izležavati celog dana, majko.“
Egvena otvori oči.
Čeza je na licu imala izraz lažne ozbiljnosti a oči su joj svetlucale. Iako bar dva puta starija od Egvene, već na prvom viđenju uletela je pravo u mešavinu poštovanja i bliskosti koja se mogla očekivati od dugogodišnje posluge. „Amirlin Tron ne može da leškari i lenčari, ne danas.“
„To je poslednje što bi mi palo na um.“ Iskobeljavši se ukočeno iz kreveta, Egvena se protegnu pre nego što poče da skida znojavu košulju. Nije mogla da dočeka kada će raditi sa Moći dovoljno dugo kako bi prestala da se znoji. „Nosiću plavu svilu sa belim jutarnjim zvezdama oko izreza.“ Opazila je kako Čeza vrlo pažljivo pokušava da je ne gleda dok joj je pružala čistu košulju. Posledice namirivanja njenog toha malo su izbledele, ali još uvek je bila prilično u modricama. „Imala sam nezgodu pre nego što sam stigla ovamo", reče brzo gurajući glavu u novu košulju.
Čeza klimnu glavom sa iznenadnim razumevanjem. „Konji su gadne životinje kojima ne treba verovati. Mene nikada nećeš popeti na nekog, majko. Dobra čvrsta kola su daleko sigurnija. Kad bih ja tako pala s konja, ne bih to priznala ni živoj duši. Nildra bi to propratila takvim rečima, a Kajlin... o, prosto ne možeš da veruješ šta su sve neke žene u stanju da kažu onog trenutka kad im okreneš leđa. Naravno, to je drugačije ako je u pitanju Amirlin Tron, ali ja bih tako učinila.“ Držeći vrata ormana otvorena, iskosa je osmotrila Egvenu kako bi proverila da li je ova razumela.
Egvena joj se osmehnu. „Ljudi su ljudi, bili niski ili visoki", reče joj ozbiljno.
Čeza se za trenutak osmehnu pre nego što je izvadila plavu haljinu. Možda je nju izabrala Šerijam, ali ona je služavka Amirlin Tron. A u pravu je i u vezi sa važnošću današnjeg dana.
I pored Čezinog mrmljanja sebi u bradu kako gutanje hrane uvek uznemiri stomak i kako je toplo mleko sa medom i začinima neprikosnoveno za smirivanje uznemirenog stomaka – Egvena brzo istrlja zube i umi se na brzinu, dopusti Čezi da joj malo zagladi kosu četkom i obuče se onako brzo koliko može žena koja prebacuje plavu svilu preko glave. Namestivši ešarpu u sedam boja preko ramena, zaustavi se da se pogleda u stajaćem ogledalu. S ešarpom ili bez nje, uopšte nije ličila na Amirlin Tron.
U prostranoj odaji u prizemlju, stolovi su stajali prazni kao i tokom noći. Samo su Predstavnice bile prisutne, noseći svoje šalove, u grupicama, zavisno od Ađaha, a jedino je Šerijam stajala sama. Utišaše se kad Egvena krenu niz stepenice, napraviše naklon kad stiže do dna. Romanda i Lelejna oštro je odmeriše, a onda se okrenuše, vrlo upadljivo ne gledajući u Šerijam, pa nastaviše svoje razgovore. Kada Egvena ostade tiha, ostale su isto činile. Povremeno bi je neka od njih kratko pogledala. Čak i šapatom, glasovi su im delovali suviše bučno. Napolju je bila tišina; potpuna nepomičnost. Egvena izvuče maramicu iz rukava i potapša lice. Nijedna od
Šerijam priđe kako bi stala pored nje, „Biće sve u redu“, reče meko. „Samo pamti šta treba da kažeš.“ I to su joj prethodne noći objašnjavale do u tančine; ona je toga jutra trebalo da održi govor.
Egvena klimnu glavom. Ovo je čudno. Trebalo bi da joj se stomak okreće a noge da podrhtavaju. Ali to se nije dešavalo, i njoj to nije bilo jasno.
„Nema potrebe da budeš napeta", reče Šerijam. Zvučalo je kao da misli kako Egvena to jeste, pa namerava da je primiri, ali pre no što je ponovo mogla da otvori usta, Romanda glasno progovori: „Vreme je.“
Uz šuštanje sukanja Predstavnice se poredaše prema starosti, sa Romandom ovog puta na čelu, pa izmarširaše napolje. Egvena se pomeri blizu vrata; još nema grčeva. Možda je Čeza bila u pravu za toplo mleko.
I dalje je vladala tišina, a onda se.razleže Romandin glas, pomalo prejak: „Imamo Amirlin Tron.“
