Kruna mačeva полностью

Spustivši dlanove na sto, Nesta din Res uputi joj pogled koji Avijendu neodoljivo podseti na Sorileu. „Možda i jesi, ali ja ću saznati ko je odao ono što nije trebalo. Moraće da se nauči tišini.“

„Rascepljeno jedro već je rascepljeno, Nesta“, iznenada progovori starac dubokim glasom, mnogo jačim nego što su starčevi koščati udovi nagoveštavali. Avijenda je mislila da je on neki stražar, ali ovo je bilo obraćanje jednakog. „Bilo bi dobro zapitati kakvu pomoć Aes Sedai traže od nas u danima kada je Koramur došao, a mora divljaju beskrajnim olujama i usud Proročanstva jedri okeanima. Ako one jesu Aes Sedai?“ Ovo je, praćeno podignutom obrvom, bilo upućeno vetrotrgaču.

Ona odgovori tihim glasom punim poštovanja: „Tri mogu da usmeravaju, uključujući nju.“ Pokaza na Avijendu. „Nikada nisam srela nekog tako jakog kao što su one. Mora da jesu. Ko bi se drugi usudio da nosi prsten?“ Mahnuvši joj da zaćuti, Nesta din Res uputi muškarcu isti gvozdeni pogled. „Aes Sedai nikada ne mole za pomoć, Baroče“, zarežala je. „Aes Sedai nikada ne mole ni za šta.“ On joj blago uzvrati pogled, ali posle nekoliko trenutaka ona uzdahnu kao da ju je sasekao. Mada, kada je pogledala Elejnu, u njenom pogledu nije bilo ni traga mekoće. „Šta želiš od nas...“ – oklevala je – „kćeri naslednice Andora?“ Čak je i to zvučalo sumnjičavo.

Ninaeva se uspravi spremna da se ustremi u napad – Avijenda je morala da odsluša nekoliko bukvica koje su u Tarezijanskoj palati izazvale Aes Sedai zbog navike da zaboravljaju kako su ona i Elejna sada ravne njima; kad bi to porekao neko ko čak i nije Aes Sedai, moglo je doći do krvoprolića – Ninaeva se ispravi, otvori usta... I Elejna je ućutka dodirom ruke i šapatom koji je bio suviše tih da bi ga Avijenda čula. Ninaeva je i dalje bila modra u licu, izgledala je kao da će lagano iščupati pletenicu iz korena, ali držala je jezik za zubima. Možda bi Elejna stvarno umirila vodozavadu.

Naravno, Elejna nije mogla da bude zadovoljna kad je tako otvoreno dovedeno u pitanje ne samo njeno pravo da se nazove Aes Sedai nego i njeno pravo na zvanje kćeri naslednice. Većina bi pomislila da je potpuno smirena, ali Avijenda je poznavala znake. Isturena brada značila je bes; dodaj tome širom raširene oči i Elejna je bila rasplamsala baklja naspram koje je Ninaeva bila samo žeravica. Sem toga, Birgita je bila na prstima, kamenog lica i plamenog pogleda. Ona obično nije odslikavala Elejnina osećanja, osim ako su ova bila veoma snažna. Obuhvativši dršku noža za pojasom, Avijenda se pripremi da prigrli saidar. Prvo će ubiti vetrotragača; žena nije bila slaba u Moći i biće opasna. S toliko brodova uokolo, mogu da nađu neku drugu.

„Tražimo ter’angreal.“ Osim što joj je glas bio hladan, svako ko je nije poznavao pomislio bi da je Elejna potpuno spokojna. Bila je okrenuta ka Nesti din Res, ali obraćala se svima, ponajviše vetrotragaču. „Verujemo da njime možemo popraviti vremenske prilike. Sigurna sam da vas muče koliko i nas na kopnu. Barok je govorio o beskrajnim olujama. Mora biti da ste primetili dodir Mračnoga, dodir Oca oluja, na morima kao i mi na kopnu. S ovim ter'angrealom to možemo da promenimo, ali ne možemo same. Potrebno je da mnogo žena radi zajedno, možda potpun krug od trinaest. Mi mislimo da vetrotragači treba da učestvuju. Niko drugi ne poznaje vremenske prilike tako dobro, nijedna živa Aes Sedai. To je pomoć koju tražimo."

Njen govor naiđe na mrtvu tišinu. Konačno, Dorila din Ejran pažljivo progovori: „Taj ter angreal, Aes Sedai. Kako se zove? Kako izgleda?"

„Ako i ima ime, meni je nepoznato", odgovori joj Elejna. „To je debela kristalna činija, plitka, ima preko dve stope u promeru, a iznutra je ukrašena oblacima. Kad se usmerava u nju, oblaci se pomeraju..."

„Zdela vetrova!“, uzbuđeno je prekide vetrotragač, nesvesno zakoračivši ka njoj. „Imaju Zdelu vetrova.“

„Zbilja je imate?“ Oči gospe od talasa žudno su posmatrale Elejnu i ova nesvesno zakorači napred.

„Mi je tražimo“, reče Elejna. „Ali znamo da je u Ebou Daru. Ako je to ista...“

„Mora biti“, uzviknu Malin din Toral. „Prema vašem opisu, mora biti!“

„Zdela vetrova.“ Dorila din Ejran je teško disala. „Kad pomislim da će ponovo biti nađena posle dve hiljade godina, i to ovde! To mora da je Koramur. Mora da je on...“

Nesta din Res glasno pljesnu rukama. „Vidim li ja to gospu od talasa i njenog vetrotragača ili dve male od palube na njihovom prvom brodosretanju?“ Obrazi Malin din Toral zažariše se od ponosnog besa, ali ona ukočeno pognu glavu, i dalje puna ponosa. Još crvenija od nje, Dorila din Ejran pokloni se dotaknuvši vrhovima prstiju čelo, usne i srce.

Gospa od brodovlja se nekoliko trenutaka mrštila na njih, a onda nastavi: „Baroče, prikupi ostale gospe od talasa koje drže ovu luku, kao i Prvih dvanaest. S njihovim vetrotragačima. Neka znaju da ću ih okačiti o nožne prste na njihove sopstvene jarbole ako ne požure.“ Dok je kretao, ona dobaci: „O, i neka pošalju čaj. Ožednećemo dok se dogovorimo o uslovima ove pogodbe."