Tairenac je oklevao poigravajući se nauljenim vrhom crne brade. Znoj mu je svetlucao na licu ali još uvek je bio do grla zakopčan u kaput s debelim rukavima išaranim plavim prugama, i sa četvrtastom kapom odljubičastog somota, potpuno bespomoćnom protiv sunca. „Sve, Mete?“, govorio je tiho, da ga žena ne bi čula. Verovatnoća je mogla da se menja dok god se ne uplati opklada. „Spalilo mi dušu, ali onaj mali čilaš izgleda brzo, isto kao i onaj svetli doratasti škopac srebrne grive.“ Njih su danas smatrali najverovatnijim pobednicima; bili su novi u gradu i kao od svega novog, i od njih se mnogo očekivalo.
Met se nije potrudio ni da pogleda prema deset konja, učesnika sledeće trke, koji su paradirali na jednom kraju polja. Već ih je dobro odmerio kad je stavljao Olvera na Vetra. „Sve. Čilašu je neka budala uvezala rep; već je polulud od muva. Dorat deluje privlačno, ali gležnjevi su mu pod lošim uglom. Možda je pobeđivao na selu, ali danas završava poslednji.“ Konji su bili jedino o čemu je posedovao sopstveno znanje; otac ga je naučio, a Abel Kauton imao je oštro oko za konje.
„Meni deluje i više nego privlačno“, progunđa Nalesin, ali se nije dalje raspravljao.
Kladioničarka je počela da trepće kad je Nalesin, uzdišući, počeo da vadi debelu kesu za kesom iz svojih naduvenih džepova. U jednom trenutku otvorila je usta da se pobuni, ali Čuveni i časni esnaf kladioničara uvek je tvrdio da će prihvatiti svaku opkladu, u bilo kom iznosu. Čak su primali opklade vlasnika brodova i trgovaca o tome hoće li brod potonuti ili da li će se promeniti cene; mada je te opklade primao esnaf, a ne pojedinačni kladioničari. Zlato završi u njenim, gvožđem okovanim, kovčezima, od kojih su svaki nosila po dvojica sa mišicama širokim kao Metove butine. Njeni stražari, oštrog pogleda i slomljenih noseva, obučeni samo u kožne prsnike koji su otkrivali još šire mišice, nosili su mesingom okovane, duge toljage. Još jedan od njenih pomagača dodade joj belu pločicu s pažljivo iscrtanom plavom ribom – svaki kladioničar imao je svoju oznaku – i ona na poleđini pločice zapisa opkladu, ime konja i oznaku trke tankom četkicom izvađenom iz lakirane kutije koju je nosila lepuškasta devojka. Vitka, krupnih crnih očiju, nasmešila se Metu. Ženi četvrtastog lica zasigurno nije bilo do smeha. Ponovo se poklonivši, nezainteresovano ošamari devojku i udalji se, šapatom izdajući naređenja pomagaču s tablom, koji je odmah brzo izbrisa krpom. Kada ju je ponovo podigao, Vetar je bio upisan kao najverovatniji pobednik. Kriomice trljajući obraz, devojka pogleda u Meta kao da je on bio kriv zbog šamara.
„Nadam se da te služi sreća“, reče Nalesin, pažljivo držeći pločicu da se mastilo osuši. Kladioničari su bili osetljivi kad je u pitanju isplaćivanje pločica s razmazanim mastilom, a najosetljiviji su radili baš u Ebou Daru. „Znam da retko gubiš, ali viđao sam i to, spaljen da sam ako nisam. Ima jedna mala koju hoću večeras da povedem na ples. Jeste da je obična švalja...“ – on je bio lord, i mada nije bio loš momak, takve stvari bile su mu važne – „... ali lepa je, lepa, da ti se osuše usta. Voli poklončiće. A voli i vatromete – čujem da su se neki iluminatori spremili za večeras; znam da to tebe interesuje – ali poklončići joj uvek izmame osmeh. Neće biti prijateljski raspoložena ako ne budem mogao da je zasmejem, Mete.“
„Zasmejaćeš je“, odsutno dobaci Met. Konji su i dalje hodali ukrug oko stubića za početak trke. Olver je ponosno sedeo na Vetrovim leđima, njegovo sasvim obično lice bilo je ukrašeno osmehom od klempavog uva do klempavog uva. U Ebou Daru svi jahači na trkama bili su dečaci; nekoliko milja u kopno, i to su bile devojčice. Olver je bio najmanji od svih danas, najlakši, mada dugonogom sivom škopcu takva prednost nije bila neophodna. „Zasmejaćeš je toliko da neće moći da ostane uspravna.“ Nalesin se namršti na njega, ali Met jedva da je to primetio. Dosad je mogao da zapamti da on gotovo nikada nije morao da brine o zlatu. Možda nije dobijao baš uvek, ali skoro kao i da jeste. Samo što sreća nije imala nikakve veze s mogućnošću da Vetar pobedi. U to je bio siguran.
