Ninaeva i ostale izbegavale su ga kao da ima buve. Pet puta je dolazio u palatu, a samo jednom su ga primile, a i tada da bi mu saopštile kako su suviše zauzete da bi se baktale oko njega i otpustile ga kao da je njihov potrčko. Sve to ukazivalo je samo na jedno. Mislile su da će se mešati u... šta god da je to u šta su se upetljale, a on bi to pokušao da uradi jedino ako su sebe dovodile u opasnost. One nisu bile potpune budale; često su se ponašale kao idioti, ali nikada potpune budale. Ako su videle opasnost, znači da je bilo opasnosti. Na nekim mestima u gradu to što ste stranac ili što ste pokazali novčić moglo je da bude razlog da vam zariju nož pod rebra, a usmeravanje im ne bi pomoglo ako nož ne primete na vreme. A on je bio tu, s Nalesinom i desetinom sjajnih momaka iz družine, da se ne pominju Tom i Džuilin, koji su odseli u odajama za poslugu same palate, a svi oni su sedeli i vrteli palčeve. Te bandoglave žene, još će završiti prerezanih grla. „Neće, ako ikako mogu to da sprečim“, zarežao je.
„Šta?“, upita Nalesin. „Pogledaj, Mete, postrojavaju se. Svetlost mi spalila dušu, nadam se da si u pravu. Taj čilaš mi ne izgleda poluludo; meni se čini da je nestrpljiv."
Konji su se obadali, zauzimajući mesta između visokih štapova, pobodenih u zemlju, dok su im se na toplom povetarcu na vrhovima lepršali barjačići, plavi, zeleni i svih ostalih boja, poneki s prugama. Pet stotina koraka niz stazu od nabijene crvene ilovače potpuno istovetni barjačići tvorili su još jedan red. Svaki jahač morao je da objaše oko barjačića iste boje kao što je bio onaj što je lelujao desno od njega na polazištu, a potom da se vrati nazad. Kladioničari su stajali s obe strane reda konja, malo ispred njih – punačka žena i isti takavmuškarac, a oboje su držali belu maramu iznad glave. Kladioničari su se smenjivali na ovoj dužnosti i nije im bilo dopušteno da primaju opklade za trku koju su otpočinjali.
„Spaljen bio“, mrmljao je Nalesin.
„Svetlosti mu, čoveče, smiri se. Još ćeš ti češkati ispod brade tu svoju švalju.“ Urlik zaguši poslednje reči dok su se marame spuštale a konji hitali napred, dok je čak i zvuk njihovih kopita nestajao u buci gomile. Posle deset koraka, Vetar je vodio dok mu je Olver polegao po vratu, a dorat srebrne grive bio je samo za glavu iza njih. Čilaš se držao grupe gde su jahači već grozničavo šibali uokolo.
„Rekoh ti da je dorat opasan“, kukao je Nalesin, „nije trebalo da se kladimo na sve.“
Met se nije ni potrudio da odgovori. Imao je još jednu vrećicu u džepu, kao i nešto novčića. Tu je vrećicu zvao svojim semenom; s njome, s nekoliko novčića u njoj, uz partiju kockica mogao je da povrati blago, šta god da se desi ovoga jutra. Na pola staze, Vetar je još uvek vodio, a dorat se držao blizu njega, za celu dužinu ispred sledećeg konja. Čilaš je trčao peti. Opasnost je počinjala posle okreta; dečaci čije životinje su zaostajale znali su da bičuju one koji su obišli barjačić pre njih.
Prateći konje, Metove oči ponovo pređoše preko žene oštrih crta lica... i prikovaše se za nju. Povici i krici gomile utihnuše. Žena je mahala lepezom ka konjima i poskakivala od uzbuđenja, ali on je iznenada vide u bledozelenoj odeći i bogatom sivom ogrtaču, kose podvezane spreda mrežom čipke, pažljivo pridignutih sukanja dok se probijala kroz štalu nedaleko od Kaemlina.
