Nije mu bilo teško da prati tu ženu; njen šešir s belim peruškama vijorio je poput barjaka nad gomilom s druge strane. Zemljane nasipe zameni širok otvoren prostor, gde su jarko lakirane kočije i nosiljke čekale pod budnim okom kočijaša i nosača. Metov konj, Kockica, bio je jedan od mnogih koje su čuvali članovi Prastarog i poštovanog esnafa štalskih momaka. U Ebou Daru su za skoro sve postojali esnafi, a teško onome ko bez dozvole zađe u njihov zabran. On se zaustavi, ali ona nastavi pored udobnih vozila onih koji su imali novac. Nije imala služavku, a očito ni stolicu. Niko ko je imao novca da jaše nije hodao po toj vrućini. Da nije gospa zapala u teškoće?
Ebou Dar je belo sjajio na jutarnjem suncu. Bele palate, s belim stubovima i zasenčenim balkonima od kovanog gvožđa, tik uz belo okrečene tkaonice i ribarnice i štale, velike bele kuće sa zatvorenim kapcima koji su im skrivali zalučene prozore, pored belih gostionica s raznobojnim oznakama okačenim ispred i otvorenih pijaca pod dugim nadstrešnicama gde su ovce i pilad, telad i guščad stajali okupljeni u oborima pored već zaklanih i okačenih pripadnika istog soja. Sve je bilo belo, malter i kamen, osim tu i tamo poneke trake crvenog ili plavog ili zlatnog na kupolama u obliku repe i zašiljenim kulama okruženih balkonima. Svuda je bilo trgova, uvek sa ogromnom statuom uzdignutom na postolje ili rasprskavajućim vodoskokom koji je samo naglašavao jaru, uvek prepunih ljudi. Izbeglice su ispunile grad, zajedno s trgovcima i prodavcima svake vrste. Nevolje su nekima uvek donosile dobit. Ono što je Saldeja nekada slala u Arad Doman sada je niz reku stizalo u Ebou Dar, kao i ono čime je Amadicija trgovala s Tarabonom. Svi su jurili, za novčićem ili za hiljadom, za zalogajem da bi danas jeli. Mirisi koji su se zadržavali u vazduhu u jednakoj su se meri sastojali od parfema, prašine i znoja. Nekako je sve to mirisalo na očaj.
Kanali ispunjeni teretnim barkama prosecali su grad, s desetinama izukrštanih mostova, ponekim tako uskim da je dvoje ljudi teško moglo da se mimoiđe bez guranja, a drugim dovoljno širokim da se duž njih podignu radnje koje kao da su visile nad vodom. Na jednom od takvih on primeti kako se šešir s belom peruškom iznenada zaustavio. Ljudi se ustalasaše oko njega kad je i sam stao. Ove radnje bile su u stvari samo malo veći otvori u zidu, obloženi drvetom, s teškim drvenim zasunima koji su preko noći spuštani da bi zatvorili radnju. Sada podignuti, zasuni su otkrivali oznake radnji. Onaj iznad šešira s peruškama pokazivao je zlatnu vagu i čekić, oznaku esnafa zanatlija, mada očito nije bila reč o istaknutom članu. Kroz procep koji se trenutno stvorio u gomili vide njena leđa, pa se brzo okrenu prema uskoj tezgi sa svoje desne strane. Na zidu iza visilo je prstenje i table koje su pokazivale kamenje rezano na sve moguće načine.
„Moj gospodar želi nov prsten pečatnjak?“, upita pticoliki čovečuljak iza tezge, klanjajući se i trljajući ruke. Mršav poput grančice, nije strahovao da će mu iko ukrasti robu. Pritešnjen u uglu, na stoličici se skutrio jednooki tip koji je verovatno imao muke da u radnjici stane uspravno, s dugačkom toljagom okovanom ekserima, koja mu se odmarala među krupnim kolenima. „Mogu izrezati bilo koju šaru, kao što moj gospodar može da vidi, a imam i prstenove za određivanje veličine, naravno.“
„Pokaži mi onaj.“ Met ne razmišljajući pokaza; trebao mu je razlog da se zadrži dok ona ne produži. Možda je ovo pravi trenutak da odluči šta mu je činiti.
„Divan primerak izduženog oblika, moj gospodaru, trenutno veoma omiljen. Ovaj je od zlata, ali radim ih u srebru. Molim, izgleda kao vaša veličina. Bi li moj gospodar želeo da ga proba? Možda bi gospodar obratio pažnju na preciznost kamenoreza? Šta više odgovara gospodaru – zlato ili srebro?“
Uz gunđanje za koje se nadao da će biti shvaćeno kao nekakav odgovor, Met je navukao ponuđeni prsten na kažiprst leve ruke i pretvarao se da ispituje tamni oval rezanog kamena. U stvari, samo je primetio da je dugačak koliko i zglob njegovog prsta. Spuštene glave, ispod oka je proučavao ženu, koliko je to bilo moguće kroz procepe koji su se povremeno javljali u gomili. Držala je dugačku pljosnatu zlatnu ogrlicu i okretala je prema svetlu.
