Rand je i dalje ječeći ležao u slami, iako je izgledalo da mu je groznica prestala; bar više nije vikao na ljude koji nisu bili tu. Met sumnjičavo odmeri ženu koja je klekla pored Randa. Možda je mogla da pomogne, kao što je tvrdila, ali Met više nije bio pun poverenja kao nekada. Šta je tako otmena gospa tražila u seoskoj štali? Poigravajući se rubinima ukrašenom drškom bodeža skrivenog ispod kaputa, pitao se zašto je ikada ikome verovao. To se nije isplaćivalo. Nikada.
„...Slabašan kao novorođeno mače“, govorila je dok je posezala pod svoj ogrtač, „mislim...“
Iznenada joj se u ruci pojavi nož koji se ustremi ka Metovom vratu takvom brzinom da bi ostao na mestu mrtav da nije bio spreman. Bacivši se na stomak, poseže za njenim zglavkom, odgurnuvši je od sebe dok je sečivo Šadar Logota izletelo da se nasloni na njen vitki beli vrat. Žena se ukoči, pokušavajući da pogleda nadole, ka oštrici koja joj je pritiskala kožu. Želeo je da zaseče. Naročito kad je pogledao mesto na koje se njen bodež zabio u štalski zid. Oko tanke oštrice rastao je crni, ugljenisani krug, a tanušni sivi pramenovi dima dizali su se od drveta koje samo što nije planulo.
Stresavši se, Met pređe rukom preko očiju. Samo nošenje tog noža iz Šadar Logota gotovo ga je ubilo, progrizavši te rupe u njegovom sećanju, ali kako je mogao da zaboravi na ženu koja je pokušala da ga ubije? Prijateljica Mraka – toliko je priznala – koja je pokušala da ga ubije nožem koji je gotovo uzvario vedro vode gde su ga ubacili pošto su nju zaključali u ostavu za alat. Prijateljica Mraka koja je lovila Randa i njega. Kakva je verovatnoća postojala da se ona slučajno nađe u Ebou Daru kad i on, pa da bude istog dana na trkama? Ta’veren je mogao biti jedan od odgovora – voleo je da misli o tome koliko i o Rogu krvavih Valera – ali činjenica je da su Izgubljeni znali njegovo ime. Ta štala nije bila poslednje mesto gde su Prijatelji Mraka pokušali da dokrajče Meta Kautona.
Zatetura se kad Nalesin iznenada poče da ga udara pesnicom po leđima. „Pogledaj ga, Mete! Svetlosti ti nebeske, pogledaj ga!“
Konji su optrčali udaljene barjačiće i već su prešli dobar deo puta nazad. Ispružene glave, zalepršane grive i repa, Vetar je dugim koracima savlađivao stazu dok mu se Olver priljubio uz leđa kao da je deo sedla. Dečko je jahao kao da se rodio na njemu. Četiri dužine iza njega, čilaš je besno dahtao dok ga je jahač neumorno bičevao uzaludno pokušavajući da se približi. Tako su prošli i kroz cilj, a sledeći konj je bio tri dužine iza njih. Srebrnogrivi dorat stigao je poslednji. Kuknjava i gunđanje onih koji su izgubili nadjača povike dobitnika. Pločice gubitnika zasuše stazu belom kišom, a desetine kladioničarskih slugu požuriše da ih počiste pre sledeće trke.
„Moramo da nađemo tu ženu, Mete. Ne bih se začudio da pobegne ne plativši nam ono što nam duguje.“ Prema onome što je Met čuo, esnaf kladioničara bio je više nego grub prvi put kada bi neko od njihovih članova išta takvo pokušao, a smrtonosan drugi put, ali oni nisu bili plemići, a to je Nalesinu bilo dovoljno.
„Eno je tamo, jasno se vidi.“ Met mahnu rukom ne skidajući oči s Prijateljice Mraka prepredenog lica. Iskezivši zube na svoju pločicu, bacila ju je na zemlju, pa je čak i zadigla suknje da bi je zgazila. Očito se nije kladila na Vetra. I dalje namrštena, poče da se probija kroz gomilu. Met se ukoči. Odlazila je. „Prikupi naš dobitak, Nalesine, a onda odvedi Olvera nazad u gostionicu. Propusti li čas čitanja, pre ćeš ljubiti sestru Mračnoga nego što će ga gospodarica Anan pustiti da izađe za još jednu trku.“
„Kuda ćeš?“
„Video sam ženu koja je pokušala da me ubije.“
„Sledeći put daj joj neku dranguliju“, povika Nalesin za njim.
