Kruna mačeva полностью

„I mi ovde imamo više no dovoljno žena koje nemaju razuma ni koliko da se uklone s kiše“, odgovori mu Met. „Vrati se na to pristanište i čekaj Toma. Kaži mu da mi je potreban, čim bude mogao nek dođe. Hoću da znam šta su one prokleto budalaste žene naumile.“

Džuilinov pogled mu je gotovo govorio kako je on jedina budala. Zar nisu, na kraju krajeva, već mesec dana, od prvog dana kada su stigli ovamo, pokušavali da proniknu u te namere. Bacivši još jedan pogled za dvojicom begunaca, Džuilin se udalji istim putem kojim je i došao, ponovo se poigravajući zlatnikom.

Mršteći se, Met je odmeravao drugu stranu trkališta. Jedva ga je pedeset koraka delilo od gomile na drugoj strani, te su mu njihova lica gotovo bola oči – poguren sedokosi starac kukastog nosa, žena oštrih crta lica pod šeširom većim delom napravljenim od belih peruški, jedan visok čova koji je ličio na rodu, u zelenoj svili opšivenoj zlatnim pletenicama, lepo zaobljena mlada žena punačkih usana, koja je izgledala kao da će iskočiti iz gornjeg dela svoje haljine. Kako se vrućina produžavala, tako su haljine u Ebou Daru postajale sve tanje i napadnije, ali ovoga puta jedva da je to i primećivao. Prošle su čitave nedelje otkad je poslednji put bacio pogled na ženu koja mu se sada motala u mislima.

Birgiti nije bio potreban niko ko bi je držao za ruku; Lovac na Rog – ako bi je iko uznemirio, taj bi se našao u lepom čabru, ako je Met dobro procenio. A Avijenda... Pa, njoj je bio potreban samo neko ko će nju zadržati da ne izbode svakoga ko se usudi da je popreko pogleda. Što se njega ticalo, mogla je da secka koga god joj srce želi sve dok ne dira Elejnu. Prokleta kći naslednica je pred svima šetkala nosom parajući vazduh, a pred Random bi razgoračila oči i ponašala se kao poluslepa, a isto se dešavalo i s Avijendom, iako je inače delovala spremno da izbode svakog muškarca koji pogleda ka njoj. Rand je obično umeo sa ženama, ali ovoga puta upao je u medveđu jazbinu, kad je pustio ove dve da se približe. Bila je to prečica za propast, a zašto još nije došlo do uništenja, Met nikako nije uspevao da prokljuvi.

Pogled mu se zbog nečega vraćao na ženu oštrih crta lica. Bila je lepuškasta, iako je delovala prepredeno. Ninaevinih godina, procenio je; teško je mogao biti siguran na ovoj udaljenosti, ali obično je žene umeo da procenjuje kao i konje. Naravno, žena je mogla da ga namagarči brže nego ijedan konj. Vitka. Zašto ga je nešto na njoj podsećalo na slamu? Kosa koja je virila ispod šešira s peruškama bila je tamna. Nije važno.

Birgita i Avijenda mogle su bez njegovog nadzora, a pod drugim okolnostima isto bi rekao i za Elejnu i Ninaevu, iako su bile nastrano tvrdoglave, uobražene i naprosto napadne koliko god je to moguće. Međutim, njihovo prikrivanje sve ovo vreme govorilo je drugačije. Naravno, njihova nastrana tvrdoglavost bila je ključna. One su bile od onih koje očitaju muškarcu kako zabada nos gde mu nije mesto i oteraju ga, a potom ga izribaju jer nije bio uz njih kada im je zatrebala pomoć. Mada one nikada ne priznaju da im je trebao čak i ako jeste, ne njih dve. Podigneš li prst da pomogneš – ti zabadaš nos gde mu nije mesto; ne pomeriš li se s mesta – ti si ništarija kojoj se ne može verovati.

Žena prepredenog lica na drugoj strani ponovo mu privuče pogled. Nije slama; štala. Tek to nije imalo smisla. On jeste proveo mnoge prijatne časove po štalama s mladim, i ne tako mladim, ženama, ali ova je nosila čedno krojenu plavu svilu, visoki okovratnik koji joj je dopirao do brade, opšiven snežnom čipkom kao i orukavlje njene haljine. Gospa, a on je izbegavao plemkinje kao samu smrt. Naduvene, kao da sviraju harfu, od muškaraca su očekivale da budu tu na svaki njihov mig ili glas. Ne i Met Kauton. Začudo, sama se hladila belom peruškom. Gde joj je služavka? Nož. Zašto je, pogledavši je, pomislio na nož? I... vatra? Nešto što gori, u svakom slučaju.

Odmahujući glavom, pokuša da se usredsredi na ono što je važno. Sećanja drugih ljudi, na bitke i dvorove i zemlje nestale vekovima ranije ispunjavala su rupe u njegovom sopstvenom pamćenju, mesta na kojima se njegov sopstveni život tanjio ili kao da je potpuno nestajao. Na primer, sećanje na beg iz Dve Reke s Moriainom i Lanom bilo je potpuno jasno, ali onda se nije sećao ničega do dolaska u Kaemlin, a postojale su praznine i pre ili posle toga. Ako nije mogao da se seti čitavih godina svoga odrastanja, zašto bi se setio svake žene koju je ikada sreo? Možda ga je podsećala na neku ženu koja je umrla pre više od hiljadu godina; Svetlosti mu, to se dešavalo dovoljno često. Čak mu je i Birgita ponekad golicala sećanja. Pa, ovde su trenutno postojale četiri žene zbog kojih mu se mozak vezivao u čvor. Samo su one bile važne.