Skočivši, namesti šešir psujući ispod glasa... i ugleda je, skoro na vrhu širokih stepenica palate gotovo tačno preko puta, već poluprikrivenu visokim rebrastim stubovima pred ulazom. Palata nije bila prevelika, imala je samo dva vitka tornja i jednu jedinu kupolu kruškastog oblika, obrubljenu crvenim, ali u palatama Ebou Dara prizemlje je služilo za sluge i kuhinje i tome slično. Bolje sobe nalazile su se visoko, da se uhvati povetarac. Vratar u crno-žutoj livreji duboko se pokloni i širom raskrili vrata u duborezu još pre nego što je i stigla do njega. Unutra je čekao sluga koji se nakloni, očito nešto saopštavajući, i smesta se okrenu da je povede. Poznavali su je. Uložio bi ceo imetak u tu opkladu.
Stajao je na istom mestu i proučavao palatu još malo pošto su se vrata zatvorila. Daleko je bila od najbogatije, ali samo bi se plemstvo usudilo da sazida tako nešto. „Ali ko, u Jami usuda, živi u njoj?“, konačno progunđa, smaknuvši šešir da bi se njime rashladio. Ona sigurno ne, ako je morala da hoda. S nekoliko pitanja po krčmama niz ulicu brzo bi to otkrio. A priča o njegovom raspitivanju još brže bi dosegla palatu, to je bilo sigurno kao i da blato kalja ruke.
Neko odgovori: „Karidin.“ Bio je to koštunjav sedokosi tip, koji je gluvario u senci blizu njega. Met ga upitno pogleda, a on se iskezi otkrivajući praznine među zubima. Njegova oklembešena ramena i tužno oronulo lice nisu odgovarali njegovom dobrom sivom kaputu. I pored nešto čipke oko vrata, bio je slika i prilika teških vremena. „Pitao si ko tu živi. Celzajnsku palatu iznajmio je Džaihim Karidin.“
Metov šešir zastade. „Misliš na izaslanika Belih plaštova?"
„Aha. I na Inkvizitora Šake Svetla.“ Starac se čvornovatim prstom tapkao po kljunastom nosu. I jedan i drugi izgledali su nekoliko puta lomljeni. „Nije to čovek koga ćeš uznemiriti bez mnogo moranja, a ja bih i tada promislio bar tri puta.“
Nesvesno, Met poče da mumla deo „Oluje s planina“. Zaista čovek koga ne treba uznemiravati. Ispitivači su bili najgori od Belih plaštova. Inkvizitor Belih plaštova, kome je Prijateljica Mraka svratila u posetu.
„Hvala ti...“ Met se trže. Tip je nestao, progutala ga je gomila. Čudno, izgledao mu je poznato. Možda još jedan odavno mrtav poznanik koji je isplivao iz tih starih sećanja. Možda... Udari ga kao da mu se u glavi rasprsao iluminatorski vatromet. Sedokosi čovek kukastog nosa. Taj starac je stajao na
Karidin nije odmah podigao pogled s onoga što je pisao kada su gospu Šiejn, kako je ona sebe nazivala, uveli u sobu. Tri mrava beznadežno su se koprcala u vlažnom mastilu, uhvaćena u klopku. Sve ostalo je možda izumiralo, ali mravi i bubašvabe i sve vrste štetočina neosporno su napredovali. On pažljivo spusti upijač. Neće valjda da ispisuje sve od početka zbog nekoliko mrava. Propust da pošalje ovaj izveštaj, ili izveštaj o propustu, pa će njegova kob biti ista kao ovih zaglibljenih insekata, a opet, stomak mu je u čvor vezivao strah od drugačijeg poraza.
Nije se brinuo ako Šiejn pročita ono što je napisao. Samo su još dvojica, osim njega, mogla to da rastumače. Toliko bandi „Zmajuzakletih“ na delu, svaka do srži popunjena njegovim najvernijim ljudima, još više onih koji su bili obični razbojnici ili čak zbilja odani toj gnjidi, al’Toru. Pedronu Nijalu se možda ovo poslednje neće dopasti, ali on je naredio da natera Altaru i Murandiju u krv i rasulo iz kojih će samo Deca Svetla moći da ih spasu, u ludilo koje će očito biti pripisano ovom takozvanom Ponovorođenom Zmaju i njegovom delovanju. Obe zemlje je ophrvao strah. Priče o vešticama koje stupaju preko njih bile su dodatna nagrada. Veštice iz Tar Valona i Zmajuzakleti, Aes Sedai koje otimaju mlade žene i postavljaju lažne Zmajeve, sela u plamenu i ljudi zakovani na vrata sopstvenih ambara – sve se to sada slilo u jedno, barem u pola govorkanja na ulici. Nijal će biti zadovoljan. I poslaće još zahteva. Kako je očekivao da Karidin otme Elejnu Trakand iz Tarezinske palate, bilo je nezamislivo.
Još jedan mrav doluta preko slonovačom intarziranog stola na stranicu, a on ga prignječi palcem. I razmaza jednu reč do nečitkosti. Moraće ponovo da piše ceo izveštaj. Očajno mu je trebalo piće. Rakija je bila u kristalnoj boci na stočiću pored vrata, ali nije hteo da ga ova žena vidi kako pije. Zadržavajući uzdah, gurnu pismo u stranu pa izvadi maramicu iz rukava, da obriše ruke. „Pa, Šiejn, hoćeš li konačno izvestiti da si napredovala? Ili si opet došla da tražiš novac?“
Ona mu se lenjo osmehnu, zavaljena u visoku izrezbarenu naslonjaču. „Potrage su uvek skopčane s troškovima“, govorila je u maniru andorskog plemstva. „Naročito kad ne želimo da izazovemo raspitivanje.“
