Kada ga je Tilin konačno pustila da ode, Met dugim koracima požuri iz palate, a da je smatrao kako bi mu to iole pomoglo, trčao bi. Koža na leđima, između lopatica, toliko mu je bridela da je gotovo zaboravio na kockice koje su mu poigravale u glavi. Najgori trenutak – najnajgori od desetak užasnih – bio je kada je Beslan počeo da začikava svoju majku, rekavši kako bi trebalo sebi da nađe ljubimca za balove, a Tilin mu je smejući se odgovorila kako kraljice nemaju vremena za mladiće, sve vreme odmeravajući Meta onim prokletim orlovskim pogledom. Sada je znao zašto zečevi trče tako brzo. Teturao je preko Trga Mol Hara, ništa ne videći. Da su Ninaeva i Elejna igrale kolo s Džaihimom Karidinom i Elaidom u fontani ispod kipa neke davno umrle kraljice, koja je visoka preko dva hvata i pokazuje prema moru, on bi bez osvrtanja prošao pored njih.
Zajednička prostorija
Čangrljanje kockica na stolu u uglu bilo je odjek onoga u njegovoj glavi, ali on se okrete na drugu stranu, ka stolu kraj kojeg su na klupama sedela trojica njegovih Ijudi. Korevin, upadljivo mišićav Kairhijenjanin, s nosom od koga su mu oči delovale još sitnije nego što su bile, sedeo je go do pojasa, držeći svoje istetovirane ruke nad glavom dok mu je Vanin obavijao zavoje oko tela. Vanin je bio tri puta veći od Korevina, ali delovao je kao ćelava vreća sala koja se preliva preko klupe. Kaput mu je izgledao kao da je nedeljama spavao u njemu, uvek, čak i sat vremena pošto bi ga neka od služavki opeglala. Neki od trgovaca uznemireno su ih posmatrali, ali ne i žitelji Ebou Dara; muškarci ili žene, oni su često viđali slično, ako ne i gore.
Harnan, Tairenac četvrtaste vilice i vođa čete u Družini, s grubo istetoviranim jastrebom na levom obrazu, grdio je Korevina: „...nije briga šta je spaljeni trgovac ribom lajao, ti žabokrečino od kozje bljuvotine, upotrebi svoju prokletu toljagu umesto što prihvataš žarene izazove samo zato što...“ On umuknu kada je ugledao Meta, i pokuša da izgleda kao da nije izustio ni reč onoga što je upravo izrekao. Umesto toga, delovao je kao da ga muči zubobolja.
Da je Met počeo da se raspituje, ispostavilo bi se kako se Korevin okliznuo i pao na sopstveni bodež, ili nešto tako blesavo, a Met bi morao da se pretvara kako u to veruje. Umesto toga, samo je spustio pesnice na sto i pravio se kao da ne vidi ništa neuobičajeno. Istini za volju, ovo i nije bilo innogo neobično. Vanin je bio jedini od njih koji nije učestvovao u najmanje dvadesetak čarki do sada; iz nepoznatih razloga, oni koji su tražili nevolje zaobilazili su Vanina u širokom luku, isto kao i Nalesina. Jedina je razlika bila što je izgledalo da je Vanin sasvim zadovoljan zbog toga. „Jesu li Tom ili Džuilin već dolazili?“
Vanin i ne podiže pogled sa zavoja koje je vezivao. „Ne videh kožu, kosu ni nokat. Mada, Nalesin je svraćao.“ Kod Vanina nije bilo glupiranja s lordovima. On nije krio kako ne trpi plemstvo. Osim nesrećnog izuzetka, kada je Elejna u pitanju. „Ostavio je okovan kovčeg u tvojoj sobi i odbatrgao je trtljajući o nekakvim sitnicama.“ Krenu da pljune kroz razmaknute zube, a onda pogleda jednu od devojaka koje su posluživale i predomisli se. Gazdarica Anan delovala je smrtonosno za svakoga ko bi pljuvao na njene podove, ili bacao koske, pa čak samo istresao lulu. „Dečak je napolju, u štalama“, dodade pre nego što je Met stigao i da postavi pitanje, „sa svojom knjigom i jednom od gostioničarkinih kćeri. Jedna od devojaka naprašila mu je tur jer ju je uštinuo za zadnjicu.“ Završiviši poslednji čvor, on uputi Metu pogled pun optužbe; kao da je on nekako bio kriv zbog toga.
„Jadni mališan“, progunđa Korevin, izvijajući se da proveri hoće li zavoji ostati na mestu. Imao je leoparda i vepra istetovirane na jednoj ruci, a lava i ženu na drugoj. Izgledalo je da je žena odevena samo u svoju kosu. „Slinio je, jeste. Mada se malo razvedrio kada ga je Lerala pustila da je drži za ruku.“ Momci su pazili na Olvera kao jato ujaka gusana, iako zasigurno nisu bili od vrste koju bi ijedna majka želela blizu svog sina.
