Indirijan je natuštio guste sede obrve i posmatrao čaj niz svoj dugačak nos. Prosečne visine za Aijela, bio je niži od Randa za pola šake, a opet je sve na njemu delovalo dugačko. Jara Pustare izgleda da je istopila svaku suvišnu uncu tkiva na njemu, a i neku preko toga. Jagodice su mu se oštro ocrtavale, a oči ličile na smaragde u pećinama. „Ne volim da pričam o Aes Sedai“ njegov bogat, dubok glas uvek je bio iznenađenje, od tako usukanog lica „Šta je urađeno, urađeno je. Ostavimo Mudre da se nose s njima.“
„Bolje da govorimo o Šaido džukelama“, blago progovori Džanvin. Što je bilo jednako iznenađenje jer je poticalo od tako zastrašujućeg lika. „Za nekoliko meseci, najviše pola godine, svaki mogući Šaido biće mrtav ili gai'šain.“ To što mu je glas bio nežan nije značilo da je i sam takav. Druga dvojica klimnuše glavama; Mandelain se čežnjivo osmehnu.
I dalje nisu izgledali ubeđeni. Šaidoi su bili navedeni kao razlog za ovaj sastanak, ništa manje važan zato što nije bio najvažniji. Nimalo nevažan Šaidoi su dovoljno dugo izazivali nevolje samo što u njegovoj knjizi nisu delili stranicu sa Aes Sedai. Mada, oni jesu predstavljali teškoću. Tri klana pridružena Timolanovim Mijagomama, već u blizini Rodoubičinog bodeža, verovatno su sposobna da urade ono što je Džanvin rekao, ali bilo je i onih koji nisu mogli biti pretvoreni u gai'šaine niti ubijeni. Neki su bili važniji od ostalih. „Šta ćemo s Mudrima?", upita.
Za trenutak im lica postaše nečitljiva; čak ni Aes Sedai nisu mogle da se mere sa Aijelima u tome. Suočavanje s Jednom moći njih nije plašilo, barem ne otvoreno; Aijeli su verovali da niko ne trči brže od smrti, pa zato ni stotinu besnih Aes Sedai ne bi nateralo usamljenog Aijela da spusti jednom podignut veo. Ali saznanje da su Mudre učestvovale u borbi kod Dumajskih kladenaca pogodilo ih je kao da se sunce diglo noću, a mesec danju na krvavocrvenom nebu.
„Sarinda mi kaže da će većina Mudrih trčati sa algai’d’sisvai“, konačno je nevoljno izustio Indirijan. Sarinda je bila Mudra koja ga je pratila iz Crvenih Izvora, uporišta klana Kodara. Mada „pratila“ verovatno i nije bila prava reč; Mudre su to retko činile. U svakom slučaju, većina Kodara Mudrih, kao i Šijande i Darini, krenuće na sever s kopljima. „Za Šaido Mudre... pobrinuće se... Mudre.“ Usta mu se zgađeno iskriviše.
„Sve se menja.“ Džanvinov glas bio je mekši nego inače. Verovao je, iako to nije želeo. Učešće Mudrih u bitkama bilo je kršenje običaja starog koliko i Aijeli.
Mandelain prenaglašeno pažljivo spusti šoljicu. „Korehuin želi da ponovo vidi Džair, pre nego što se san završi, a to želim i ja.“ Poput Baela i Ruarka i on je imao dve žene; svi ostali poglavari imali su samo po jednu, osim Timolana, ali poglavar udovac retko je dugo ostajao sam. Mudre bi se pobrinule za to. „Hoće li iko od nas dočekati da ponovo vidi kako se sunce uzdiže nad Trostrukom zemljom?“
„Nadam se“, polako reče Rand. Kao što ralo zemlju mrvi, živote ljudi smrviće on i sve što beše zatreće plamen oćiju njegovih. Ratne će trube dozivati na pragu njegovom, gavrani piruju od njegovog glasa, a on će se ovenčati krunom mačeva. Zmajska proročanstva davala su malo nade za bilo šta osim pobede nad Mračnim, a i to samo slučajno. Proročanstva Ruideana, Aijelska proročanstva, govorila su da će ih on uništiti. Beznađe je kosilo klanove zbog njega, a prastari običaji rastrgnuti su na komade. Čak i bez Aes Sedai, nije bilo nikakvo čudo što su pojedini poglavari premišljali da li rade pravu stvar kada slede Randa al’Tora, imao zmajeve na rukama ili ne. „Nadam se.“ „Neka bi uvek pronašao vode i hlada, Rande al’Tore", reče Indirijan. Posle njihovog odlaska Rand je sedeo mršteći se na svoju šolju i ne pronalazeći odgovore u tami čaja. Konačno je položi pored poslužavnika i spusti rukave. Meranine oči napeto su ga posmatrale, kao da pokušava da mu iščupa misli. Delovala je pomalo nestrpljivo. Naložio joj je da ostane u uglu sve dok ne bude mogla da čuje glasove. Bez sumnje nije videla nikakav razlog da ne izađe sada kada su poglavari klanova otišli. Da izađe i iskopa šta je rečeno.
„Mislite li da veruju kako igram na koncima Aes Sedai?“, upita on. Mladi Narišma se trže. U stvari, on je bio malo stariji od Randa, ali je delovao pet-šest godina mlađi. On pogleda ka Merani, kao da ona ima odgovor, pa nesigurno slegnu ramenima. „Ja... ne znam, moj gospodaru Zmaju.“ Dašiva zatrepta i prestade da mumla sam sa sobom. Nakrivivši glavu poput ptice, postrance je gledao u Randa. „Je li to bitno, dok god te slušaju?“ „Važno je“, reče Rand. Dašiva slegnu ramenima, a Narišma se zamišljeno namršti; izgleda da nijedan nije shvatao, mada je moguće da će Narišma konačno doći do toga.
