Beše to potpuno beznađe, sa Seanšanima na zapadu i Belim plaštovima na istoku, beznađe koje je ostavljalo samo jednu mogućnost, te on podiže Rog i dunu, ne znajući šta stvarno da očekuje. Zvuk beše čist, zlatan kao sam Rog, tako sladak da on ne znade treba li se smejati ili plakati. Zvuk odjekivaše, a od njega odzvanjahu i tlo pod nogama i nebesa nad glavama. Dok taj jedan čisti zvuk lebdaše u vazduhu, magla se pojavi niotkuda, isprva tankim pramičcima, a potom sve gušća i gušća, dok zemlja ne beše potpuno prekrivena oblacima. A niz te oblake jezdahu oni, kao niz padine nekakve planine, mrtvi legendarni heroji što se uvek odazivahu na zov Roga Valera. Artur Hokving lično predvođaše ih, visok i povijena nosa, a za njim pristizahu ostali, nešto više od stotinu njih. Beše ih tako malo, ali behu to svi oni koje će Točak ispresti ponovo i iznova da čuvaju Šaru, da stvaraju legende i mitove. Mikel Čista Srca, i Šivan Lovac sa svojom crnom maskom. Rečeno beše da je to glasnik okončanja jednog Doba, uništenja onoga što beše i rođenja onoga što će se zbiti, on i sestra mu Kalijan, zvana izbiračica, koja jahaše kraj njega pod svojom crvenom maskom. Amejrsu, sa Sunčevom sabljom što joj blistaše u šakama, pa Pedrig, Mirotvorac zlatna jezika, a uz njih, noseći luk iz koga nikada ne promaši...
On zalupi vrata pokušavajući da se nasloni na njih. Činilo mu se da ima vrtoglavicu, da je potpuno pomućen. „Ti si ona. Birgita, uistinu. Žežene mi lile kosti i pepeo, to je nemoguće. Kako? Kako?“
Žena iz legendi malodušno uzdahnu pa nasloni njegov luk nazad u ćošak, pored njegovog koplja. „Iščupana bejah prevremeno, Rogooglašivaču, izbačena od Mogedijen da umrem i spasena Elejninim vezivanjem.“ Govorila je polako, proučavajući ga kao da pokušava da se uveri kako je razume. „Bojah da ćeš se setiti ko bejah nekada.“
Još uvek se osećajući kao da ga je neko zviznuo među oči, on se, namršten, baci u naslonjaču pored stola. To je bila ona, zaista. Sa pesnicama na bokovima, suočila se s njim izazivački, nimalo drugačija od Birgite koju je video da jezdi s neba. Čak joj je i odeća bila ista, mada joj je kratki kaputić bio crven a široke pantalone žute. „Elejna i Ninaeva znadijahu za to, ali bijahu to podalje od mene, uistinu? Tegobno mi je od tajni, Birgita, a one ih privlače kao što ambar pun žita pacove privlači. One postadoše Aes Sedai, očima i srcima. Čak je i Ninaeva sada potpuni neznanac.“
„I ti imaš sopstvene tajne.“ Prekrstivši ruke pod grudima, sela je na patos pored njegovog kreveta. Kako ga je posmatrala, čovek bi pomislio da je on neka mozgalica. „Za početak, ti im ne obznani da si oglasio Rog Valera. Najmanje što im zataji, čini mi se.“
Met zatrepta. On je pretpostavio da su joj to rekle. Na kraju krajeva, ona je bila Birgita. „Kakve ja tajne posedujem? Te žene poznaju nokte mi na nogama i snove mi.“ Ona je bila Birgita. Naravno. On se nagnu napred. „Nateraj ih da se razumu privedu. Ti si Birgita Srebroluka. Ti ih naterati možeš da učine ono što naložiš im. U ovome gradu postoji jama s kočevima na svakome raskršću, a ja se bojim da im vrhovi svakoga dana sve šiljatiji bivaju. Nateraj ih da uklone se pre no što prekasno bude.“
Ona se nasmeja. Stavila je ruku preko usta i smejala se! „Na pogrešnom si kraju ti, Rogoglašivaču. Ne naređujem ja njima. Ja Elejnin sam Zaštitnik. Ja slušam.“ Osmeh joj postade nestašan. „Birgita Srebroluka. Tako mi Svetlosti, sigurna nisam da još uvek žena sam ta. Toliko od onoga što bejah i znadoh izblede poput izmaglice na letnjemu suncu, od mojega ponovnog čudnoga rođenja. Nikakav ja heroj nisam sada, samo još jedna žena koja se kroz život probija. A sada o tvojim tajnama. Kojim jezikom govorimo mi, Rogoglašivaču?“
