Sati su se vukli. Čitala je i iščitavala kratko pismo koje je Met ostavio kod Tilin. Avijenda je tiho sedela pored njene stolice visokog naslona, prekrštenih nogu na bledozelenim pločicama, kao i obično, sa primerkom Putovanja Džaima Lakonogog, umetnički pozlaćenim i uvezanim u kožu, otvorenim na kolenima. Tu nije bilo nikakve napetosti, makar ne vidljive, a opet, ta žena ne bi ni trepnula kada bi joj neko ubacio guju u haljinu. Čim su se vratile u palatu, ona je navukla zamršenu srebrnu ogrlicu koju je nosila gotovo danonoćno. Osim za odlazak na brod; rekla je kako ne želi da je izloži opasnosti, tada. Nemajući šta drugo da radi, Ninaeva se pitala zašto li ova više ne nosi svoju narukvicu od slonovače. Načula je neki razgovor, nešto o tome da je neće nositi dok i Elejna ne bude imala istu takvu, ali to nije imalo mnogo smisla. A bilo je nevažno koliko i ta narukvica, naravno. Pismo samo što joj nije urlalo s krila.
Stojeće lampe u dnevnoj sobi omogućavale su da se lako čita, iako je Metov neispisan, dečački rukopis stvarao poteškoće. Sadržaj pisma bio je razlog što se Ninaevi stomak vezao u čvor.
„Jeste li sigurni da mu ništa niste rekli?“, zahtevala je da zna.
S druge strane sobe, Džuilin se zaustavi s rukom podignutom nad tablom s kamenčićima, i uputi joj pogled uvređene nevinosti. „Koliko puta je potrebno da ti to ponovim?“ Uvređena nevinost bila je jedna od stvari koju su muškarci najbolje izvodili, pogotovo ako bi bili krivi kao i lisica u kokošinjcu. Baš zanimljivo da je rezbarija na ivici te table predstavljala lisice.
Tom, koji je sedeo za stočićem ukrašenim lapisom, nasuprot hvataču lopova, u svom dobro krojenom vunenom kaputu bronzane boje nimalo nije delovao kao zabavljač, ali jeste kao čovek koji je nekada bio ljubavnik kraljice Morgaze. Kvrgav i sedokos, sa dugim brkovima i gustim obrvama, odavao je dah razočaranog strpljenja od oštrih plavih očiju pa do đonova na čizmama. „Ne shvatam kako smo i mogli, Ninaeva", suvo joj je saopštio, „uzevši u obzir da nam gotovo ništa niste ni rekle, sve do večeras. Trebalo je da pošaljete Džuilina i mene.“
Ninaeva glasno šmrknu. Kao da se ova dvojica nisu muvala uokolo kao muve bez glave još otkad su stigli, gurajući noseve u njene i Elejnine poslove po Metovim uputstvima. Sem toga, ta trojica nisu mogla da provedu dva minuta zajedno a da ne ogovaraju. Muškarci to nikada nisu ni mogli. Oni... istina je bila, morala je nevoljno da prizna, kako im nikada ranije nije palo n.t pamet da koriste muškarce. „Otišli biste da ločete i pijančite s njim“, progunđala je. „I ne pokušavajte da me ubeđujete kako ne biste.“ Mora da je Met bio zabavljen nečim takvim, i da je ostavio Birgitu da se suši dok čeka na njega u gostionici. Taj će momak uvek pronaći neki način da upropasti svaku zamisao.
„Pa šta i da su otišli?“ Naslonjena na jedan od visokih lučnih prozora, vireći u noć kroz beli gvozdeni balkon, Elejna se zakikotala. Tapkala je nogom, mada je bilo pravo čudo kako je uspevala da razazna melodiju kroz sve te zvuke koji su ispunjavali tamu. „Ovo jeste noć za... oblokavanje.“
Ninaeva se namršti ka njenim leđima. Elejna je bivala sve čudnija cele večeri. Da je nije bolje poznavala, posumnjala bi kako se ta žena iskrada da bi srknula vina. Tačnije, da bi ga ispijala u dugim gutljajima. Čak i da joj Elejna nlje bila na oku, kao što jeste, to bi bilo nemoguće. Obe su imale prilično nesrećno iskustvo s previše vina, te nijedna od njih otad nije sebi dopuštala više od jednog pehara.
„Mene zanima taj Džaihim Karidin“, reče Avijenda zatvorivši knjigu i položivši je pored sebe. Ona je odbijala da bar razmisli o tome koliko je neobično delovala sedeći na patosu u plavoj svilenoj haljini. „Među nama Senotrk se ubija čim se pronade, a nijedan klan, septa, društvo ili prvosestra ne bi ni prstom mrdnuli da se usprotive. Ako je Džaihim Karidin Senotrk, zbog čega ga Tilin Mitsobar ne ubije? Zbog čega mi to ne učinimo?“
„Stvari su ovde malo zamršenije“, reče joj Ninaeva, iako se i sama isto pitala. Naravno, ne zbog čega Karidin još uvek nije bio ubijen, nego zašto mu je još uvek bilo dopušteno da dolazi i odlazi kako god poželi. Lično ga je videla u palati tog istog dana, nakon što joj je uručeno Metovo pismo, i pošto je saopštila Tilin njegov sadržaj. Taj je razgovarao sa Tilin preko sat vremena, a otpušten je sa istim počastima sa kojima je i primljen. Imala je nameru da porazgovara o tome sa Elejnom, ali nedoumica o tome šta je Met znao, i kako, stalno ju je ometala. Taj će im momak doneti nevolje. Hoće, nekako. Ova cela stvar će krenuti naopako, šta god da oni pričaju. Gadno vreme je nailazilo.
