Elejna stisnu šaku u pesnicu i sakri je iza leđa. I posmatrala je kako Ninaeva pokorno skida svoj prsten i spušta ga u kesu o pojasu. Ninaeva, koja je urlala svaki put kada bi Merilila ili Adeleas, ili bilo koja od njih zaboravila da je puna sestra!
„Veruj mi, Elejna“, reče Ninaeva.
Što bi Elejni bilo daleko lakše da uradi kad bi samo postojala ikakva naznaka o tome šta je druga žena naumila. A opet, ona joj jeste verovala. Uglavnom. „Mala žrtva“, mrmljala je. Aes Sedai su znale da idu bez svojih prstenova, ako se za tim ukazivala potreba, pa i ona sama je tako činila dok je izigravala sestru, ali bio je njen po pravu, sada. Skidanje te zlatne karike gotovo da ju je fizički zabolelo.
„Porazgovaraj sa svojom prijateljicom, dete“, ona žena, Anan, nestrpljivo se obraćala Ninaevi. „Riejna Korli neće trpeti to zlovoljno durenje, a ako sam zbog vas protraćila jutro ni za šta... Hajdete, hajdete. Imate vi mnogo sreće da mi je lord Met drag.“
Elejna je jedva uspevala da održi hladnu staloženost. Zlovoljno durenje? Zlovoljno durenje. Čim joj se ukaže prva prilika, šutnuće Ninaevu tamo gde će je najviše zaboleti!
Ninaeva je želela da porazgovara sa Elejnom, podalje od gostioničarkinih ušiju, ali nije odmah imala prilike za to. Žena ih je izmarširala iz sobe, savršeno oponašajući stražara sa zatvorenicima, a njenu kamenu odlučnost nisu pomutili ni obazrivi pogledi koje je bacala ka Metovim vratima. U zadnjem delu krčme, kamene stepenice bez rukohvata vodile su u veliku, vrelu kuhinju, punu mirisa pečenja, gde je najokruglija žena koju je Ninaeva ikada videla nosila ogromnu drvenu varjaču poput žezla, dajući uputstva ostalim trima koje su iz pećnica vadile vekne rumenih korica a na njihovo mesto ubacivale smotke bledog testa. Ogroman lonac proste bele kaše, koja se ovde služila za doručak, nežno je ključao na jednom od ognjišta sa belim pločama.
„Enida“, obrati se gazdarica Anan okrugloj ženi, „ja izlazim na neko vreme. Moram da odvedem ova dva deteta nekome ko ima vremena da im izigrava majku onako kako treba.“
Obrisavši krupne, nabrašnjavljene šake o parče bele krpe, Enida je sa neodobravanjem odmeravala Ninaevu i Elejnu. Sve na njoj bilo je okruglo, znojavo lice maslinastog tena, njene tamne oči, celo njeno telo; delovala je kao da je sastavljena od ogromnih lopti naguranih u haljinu. Venčani nož, koji je nosila preko snežnobele kecelje, svetlucao je sa svih dvanaest kamenića. „Jesu li to one dve lajavice o kojima je Kaira brbljala, gazdarice? Malo preterano uštogljene za ukus mladog gospodara, rekla bih. On više voli one vrckavije.“ To ju je očito zabavljalo, ako je suditi po njenom glasu.
Gostioničarka srdito odmahnu glavom. „Ne rekoh li ja toj maloj da drži jezik za zubima? Neću dozvoliti da se takve priče raspredaju po Izgubljenoj ženi. Podseti Kairu umesto mene, Enida, a ako zatreba, upotrebi i svoju varjaču da bi ova bolje obratila pažnju.“ Način na koji je potom odmerila Ninaevu i Elejnu bio je toliko uvredljiv da Ninaeva gotovo zasopta. „Zar bi iko sa iole zdravog razuma mogao da poveruje kako su ove dve Aes Sedai? Spiskale su sve što su imale na haljine da bi ostavile utisak na mladića, a sad će crći od gladi ako mu se ne budu smeškale. Aes Sedai!“ Ne dajući Enidi priliku da odgovori, ona desnom rukom dočepa Ninaevino a levom Elejnino uvo, pa ih u tri brza koraka izvuče u štalsko dvorište.
Taman toliko je trajalo i Ninaevino zaprepašćenje. Onda se ona oslobodila, ili je makar pokušala to da učini jer ju je baš tog trenutka žena pustila, te je ova posrtala desetak koraka, nerazumljivo gunđajući. Ona nije očekivala da je neko tegli uokolo. Elejna je visoko isturila bradu, a plave oči bile su joj toliko hladne da se Ninaeva ne bi nimalo iznenadila kad bi videla kako joj se na kovrdžama hvata inje.
S rukama na bokovima, gazdarica Anan delovala je kao da sve to i ne primećuje. Ili je, jednostavno, nije bilo briga. „Mogu samo da se nadam kako tamo više niko neće verovati Kairi, nakon ovoga“, smireno im je saopštila. „Kad bih bila sigurna kako ste dovoljno bistre da ne laprdate, još više bih stvari rekla i uradila, pa bi to onda bilo sasvim sigurno.“ Bila je smirena, ali nimalo prijatna ili meka; one su je tog jutra uvalile u nevolje. „Sad me pratite i nemojte slučajno da se izgubite. Ili, ako vam se to i desi, nemojte da ste se ponovo pojavile bilo gde u blizini moje gostionice, ili ću poslati nekoga u palatu da pozove Merililu i Teslinu. To su dve od pravih sestara, a one će vas, verovatno, svaku rascepiti na pola po sredini i podeliti među sobom.“
Elejna pređe pogledom od gostioničarke do Ninaeve. Nije to bilo piljenje, ni mrštenje, ali je svejedno bio vrlo značajan pogled. Ninaeva se pitala hoće li biti sposobna da izdrži do kraja. Pomisao na Meta ubedila ju je u to; svaka slučajnost bila je bolja od njega.
