„Nećemo se izgubiti, gazdarice Anan“, reče ona, trudeći se da deluje pokorno. Učinilo joj se da joj je to poprilično pošlo za rukom, uzevši u obzir da je pokornost za nju bila potpuno strana. „Hvala ti što nam pomažeš.“ Osmehujući se gostioničarki, svojski se starala da ne primećuje Elejnu, čiji pogled poprimi dublje značenje, koliko god da joj je teško padalo da tako nešto i prizna. S pogledima ili bez njih, morala je da se potrudi kako bi ova žena i dalje smatrala da su vredne napora. „Stvarno smo zahvalne, gazdarice Anan.“ Gazdarica Anan merkala ju je postrance, a onda je frknula i odmahnula glavom. Kada se ovo završi, odlučila je Ninaeva, ima da odvuče tu gostioničarku u palatu, ako treba, i da natera ostale sestre da je priznaju za jednu od njih u prisustvu gazdarice Anan.
Ovako rano, štalsko dvorište bilo je prazno, izuzimajući usamljenog dečaka od deset ili dvanaest godina sa vedrom i sitom, koji je prskao vodu po čvrsto utabanoj zemlji da bi smirio prašinu. Bela štalska vrata bila su širom otvorena, a pred njima su stajala kolica sa vilama za đubrivo prebačenim preko. Iz štale isplovi zvuk koji je najviše ličio na to kao da je neko upravo spljeskao ogromnog žapca; Ninaeva zaključi da to mora da je pevanje nekog muškarca. Hoće li morati da jašu do odredišta? Čak ni kratko putovanje ne bi bilo prijatno; prešavši samo preko trga i nameravajući da se vrate pre nego što se sunce podigne visoko, nisu ponele ni šešire, ni suncobrane, ni ogrtače sa kukuljicom.
Gazdarica Anan ih je, međutim, povela kroz štalsko dvorište, pa niz uzani prolaz između štale i visokog zida iznad koga je provirivalo sušom oprljeno drveće. Nema sumnje, to je bila nečija bašta. Mala kapija na kraju prolaza vodila je u prljavu uličicu, toliko zavučenu da zora još nije ni prodrla do nje.
„Pazite, deco, sada držite korak, podsećam vas“, reče im gostioničarka čkiljeći niz sumračnu uličicu. „Pokušate li da se izgubite, kunem vam se da ću ja lično otići u palatu.“
Ninaeva obema šakama dočepa svoju pletenicu dok ju je pratila, samo da ne bi dočepala grlo te žene, Anan. Koliko je samo čeznula za prvim sedim vlasima! Prvo ostale Aes Sedai, pa onda Morski narod Svetlosti, nije želela da razmišlja o njima! a sad gostioničarka! Niko te ne uzima za ozbiljno sve dok nemaš makar malo sedih; čak i bezvremeno lice Aes Sedai u njenim okolnostima ne bi mnogo pomoglo.
Elejna je podigla suknje da joj se ne upraše, iako su cipelicama još uvek podizale oblačiće prašine koji su im se hvatali za porube haljina. „Prosvetli me“, meko joj reče Elejna, gledajući pravo pred sebe. Meko ali hladno. U stvari, veoma hladno. Ona je umela da nasecka čoveka u mleveno meso a da pri tom ne podigne glas, čemu se Ninaeva divila. Najčešće. Sada je samo imala poriv da drugoj ženi iščupa uši. „Mogle smo da se nalazimo tamo pozadi, u palati, i da pijuckamo čaj od borovnice uživajući u povetarcu dok čekamo gospara Kautona da preseli svoje potrepštine. Možda će se Avijenda i Birgita vratiti sa nečim korisnim. Mogle smo konačno odlučiti šta da učinimo s tim čovekom. Hoćemo li ga jednostavno pratiti niz ulice Rahada i čekati da vidimo šta će se dogoditi, ili ćemo ga voditi u zgrade koje liče na onu, ili ćemo pustiti da on sam bira? Mora da postoji stotinu korisnih načina da provedemo ovo jutro, uključujući odlučivanje je li bezbedno vraćati se Egveni ikada nakon te nagodbe koju je Morski narod izvukao od nas. Moraćemo da razgovaramo o tome, pre ili kasnije; ništa ne pomaže da se pravimo kao da se to nije dogodilo. Umesto svega toga, mi smo krenule u šetnju ko zna koliko dugu, da celim putem čkiljimo po suncu, ako ovako nastavimo, kako bismo posetile žene koje hrane pobegulje iz Kule. Što se mene lično tiče, ne zanima me hvatanje begunica iz Kule ni ovog, niti bilo kojeg jutra. Ali sigurna sam kako ti možeš da mi daš objašnjenje koje će mi sve to razjasniti. Zaista želim da shvatim, Ninaeva. Mrzim pomisao kako ću morati da te šutiram preko celog Trga Mol Hara nizašta.“
