Ninaeva natušti obrve. Da je šutira? Elejna je zbilja postala nasilna otkad provodi toliko vremena sa Avijendom. Trebalo bi da neko upljeska malo razuma u njih dve. „Sunce još uvek nije dovoljno visoko da bi se čkiljilo", promrmljala je. Nažalost, uskoro će biti. „Razmisli, Elejna. Pedeset žena, koje mogu da usmeravaju, pomažu divljakušama i ženama odbeglim iz Kule.“ Ponekad je osećala krivicu kad bi koristila izraz divljakuše; na usnama većine Aes Sedai to je bila uvreda, ali ona je nameravala da ih natera da jednoga dana to izgovaraju kao oznaku zbog koje će se dičiti. „A nazvala ih je ’Kružok’. To meni ne zvuči kao nekoliko prijateljica, to mi zvuči kao neko udruženje.“ Uličica je krivudala između visokih zidova i zadnjih delova zgrada, od kojih se na mnogima ispod maltera videla gola cigla, između vrtova palata i radnji, čija su otvorena zadnja vrata otkrivala kujundžiju ili krojača ili drvodelju koji je bio zabavljen svojim poslom. Svaki čas je gospodarica Anan pogledala preko ramena kako bi se uverila da je još uvek prate. Ninaeva joj se osmehivala i klimala glavom, nadajući se da uspeva da prikrije nestrpljivost.
„Ninaeva, ako bi dve žene koje mogu da usmeravaju stvorile udruženje, Kula bi se obrušila na njih poput čopora vukova. Otkud bi gazdarica Anan znala mogu li ili ne, u svakom slučaju? Žene koje to mogu, a nisu Aes Sedai, ne idu uokolo praveći predstavu od sebe, znaš. Ili bar ne zadugo. U svakom slučaju, ne vidim kakvu razliku to pravi. Egvena možda želi da nekako dovede svaku ženu koja ima moć usmeravanja u Kulu, ali to nije ono zbog čega smo mi ovde.“ Ledena strpljivost u Elejninom glasu natera Ninaevu da jače stisne pletenicu. Kako ta žena može da bude toliko tupava? Ona ponovo zaškrguta zubima za gazdaricom Anan, ali uspe da se ne namršti na gostioničarkina leđa kada ova ponovo okrenu glavu.
„Pedeset žena nisu dve“, grozničavo prošaputa Ninaeva. One mogu da usmeravaju; mora da su sposobne; sve je nagoveštavalo da je to tako. „Van pameti je da je taj Kružok u istom gradu sa skladištem do vrha punim angreala i sličnih stvari a da makar ne znaju za to. A ako znaju...“ Nije mogla da spreči samozadovoljstvo u glasu. onda smo pronašle Zdelu bez gospara Metrima Kautona. Moći ćemo da zaboravimo na ona blesava obećanja.“ „Ona nisu bila ulagivanja, Ninaeva", odsutnim glasom odvrati Elejna. „Ja ću svoja održati, a i ti ćeš, ako imaš imalo časti, a ja znam da je imaš.“ Ona je sasvim sigurno provodila previše vremena sa Avijendom. Ninaeva požele da zna zbog čega li je Elejna počela da umišlja kako bi sve one trebalo da slede taj besmisleni aijelski đi šta god da je.
Elejna je grickala donju usnu, mršteći se. Sva njena zaleđenost kao da je nestala; ponovo je bila ona sama, izgleda. Konačno, ona reče: „Nikada ne bismo otišle u tu gostionicu da nije bilo gospara Kautona, tako da nikada ne bismo ni srele neverovatnu gazdaricu Anan niti bismo bile odvedene do tog Kružoka. Pa ako nas taj Kružok zaista odvede do Zdele, moraćemo da priznamo da je on u korenu toga.“
Met Kauton; njegovo ime ključalo joj je u glavi. Ninaeva se saplete o sopstvene noge, pa otpusti pletenicu kako bi podigla suknje. Uličica teško da je bila glatka kao popločani trg, a ni nalik uglačanim podovima palate. Povremeno je Elejna koja pokušava da shvati bila bolja od Elejne koja jasno razmišlja. „Neverovatna“, promrmljala je. „Pokazaću joj ja neverovatnost dok joj se oči ne ukrste. Niko se nikada nije ovako ponašao prema nama, Elejna. Čak ni ljudi koji su sumnjali, čak ni Morski narod. Većina ljudi bi pazila gde stupa kad bi im i desetogodišnjakinja saopštila kako je Aes Sedai.“
„Većina ljudi i ne zna kako zaista izgleda lice Aes Sedai, Ninaeva. Čini mi se da je ona nekada bila u Kuli; poznaje ono što inače ne bi mogla da zna.“ Ninaeva frknu, mrko gledajući u leđa žene koja je krupnim koracima grabila pred njom. Setejl Anan mogla je da bude u Kuli deset puta, ili stotinu, ali ona će priznati da je Ninaeva al’Mera Aes Sedai. A moraće i da se izvini. A takođe će naučiti kako je to kad te neko šeta uokolo držeći te za uvo! Gazdarica Anan baci pogled unazad, a Ninaeva joj uputi svoj ukočeni osmeh klimajući glavom kao da joj je vrat postao šarka. „Elejna? Ako ove žene znaju gde je Zdela... Ne moramo da kažemo Metu kako smo je našle.“ To baš i nije bilo pitanje.
„Ne vidim zašto“, odvrati Elejna, a onda pokopa sve njene nade dopunivši se: „Moraću da priupitam Avijendu kako bih bila sigurna."
Da se nije plašila kako će ih ta žena, Anan, napustiti na licu mesta, Ninaeva bi počela da vrišti.
Krivudava uličica izlila se u veću ulicu, a tu više nikakva priča nije pomagala. Tanana ivica sunca zaslepljivala je bleskom iznad krovova pred njima; Elejna je veoma napadno zaklonila oči jednom rukom. Ninaeva je odbila da to učini. Nije bilo baš tako loše. Jedva da je morala malo da začkilji, zaista. Čisto plavo nebo izrugivalo se njenom osećaju za vremenske prilike, koji joj je još uvek nagoveštavao kako je oluja upravo nad gradom.
