Nije to bila neka velika kuća dvospratnica bez ijednog balkona, s ispucalim malterom i ciglama koje su se videle na nekoliko mesta, a jedva da je bila na prihvatljivom mestu, uz glasan zveket tkačkih razboja s jedne i nakiselog smrada iz bojadžijske radnje sa druge strane. Međutim, vrata je otvorila služavka, proseda žena četvrtaste vilice, kovačkih ramena i čeličnih čiju koje nisu nimalo omekšale od znoja na njenom licu. Dok je ulazila za gazdaricom Anan, Ninaeva se osmehivala. Negde u toj kući, neka žena je usmeravala.
Služavka četvrtaste vilice očito je odmah prepoznala Setejl Anan, ali njeno ponašanje bilo je čudno. Spustila se u naklon uz pravo uvažavanje, a opet, očito je bila iznenađena što je vidi, a još očitije u nedoumici zbog njenog prisustva na ovom mestu. Gotovo da je zadrhtala pre nego što ih je pustila unutra. Međutim, Ninaeva i Elejna pozdravljene su bez imalo nesigurnosti. Ubačene su u dnevnu sobu na prvom spratu, a služavka im je odlučno saopštila: „Nemoj da ste prst pomerile ili bilo šta pipnule, da ne biste dobile starim dobrim, znate već čim.“ A onda je nestala.
Ninaeva pogleda u Elejnu.
„Ninaeva, to što jedna žena usmerava ne znači...“ Za trenutak taj osećaj se promenio, odjednom se povećavajući a onda opadajući da bi postao slabiji nego ranije. „Čak ni dve žene ne znače ništa“, bunila se Elejna, ali počinjala je da zvuči sumnjičavo. „Ovo je bila najlošije vaspitana služavka koju sam ikada videla.“ Ona uze crvenu stolicu visokog naslona, a trenutak kasnije i Ninaeva isto sede, ali ostala je na ivici. Od nestrpljenja, ne zato što je uznemirena. Uopšte nije bila uznemirena.
Soba nije bila velika, ali plavobele pločice poda su blistale, a bledozeleni zidovi delovali su sveže okrečeno. Nigde ni traga od pozlate, naravno, a opet, vešte rezbarije prekrivale su crvene stolice poređane pored zida i nekoliko stočića tamnijih od pločica. Lampe, koje su visile sa greda, očito su bile mesingane, uglačane do visokog sjaja. Pažljivo naređane grančice zimzeleni ispunjavale su očišćeno ognjište, a greda iznad imala je uklesanu šaru; nije bila samo običan tesani kamen. Bio je to pomalo čudan izbor teme za klesanje ono što su ljudi u Ebou Daru nazivali Trinaest grehova; čovek kome su oči gotovo sasvim prekrile lice predstavljao je zavist, čova sa jezikom do gležnjeva bio je ogovaranje, muškarac iskeženih oštrih zuba, koji je uz grudi stiskao novčiće, bio je pohlepa, i tako dalje ali sve u svemu, bila je poprilično zadovoljna. Ko god je sebi mogao da priušti tu sobu, mogao je da priušti i svež malter spolja, a jedini razlog zbog čega to nije učinjeno bio je da se ne bi isticalo, da bi se izbeglo upadanje u oči.
Služavka je ostavila otvorena vrata, pa se kroz njih odjednom začuše glasovi koji su dolazili hodnikom.
„Ne mogu da verujem da si ih dovela ovamo.“ Glas govornice zvučao je ukočeno, od nesigurnosti i besa. „Ti znaš koliko smo mi oprezne, Setejl. Ti znaš i više nego što bi trebalo, a sa time si sasvim sigurno upoznata."
„Zbilja mi je žao, Riejna“, ukočeno je odgovorila gazdarica Anan. „Pretpostavljam da nisam promislila. Ja... ponizno se stavljam na raspolaganje, koliko kao jamčevina za ponašanje ovih devojka toliko i tvome presuđivanju.“ „Naravno da to ne dolazi u obzir!“ Riejnin glas sada je postao visok od zaprepašćenja. „Reći tako nešto... htedoh da kažem, nije trebalo, ali... Setejl, izvinjavam ti se što sam podigla glas. Kaži mi da mi opraštaš.“
„Ti nemaš nikakav razlog za izvinjenje, Riejna.“ Gostioničarka je uspevala da istovremeno zvuči skrušeno i neodlučno. „Ja sam pogrešila što sam ih dovela.“
„Ne, ne, Setejl. Nije trebalo da ti se obraćam na takav način. Molim te, moraš mi oprostiti. Molim te, učini to.“
Ta žena, Anan, i Riejna Korli uđoše u dnevnu sobu, a Ninaeva iznenađeno zatrepta. Po govoru, očekivala je nekoga ko je bio mlađi od Setejl Anan, ali Riejnina kosa bila je većim delom seda, a lice joj je bilo puno nečega što su možda bile bore od smeha, iako su sada bile zgrčene od brige. Zbog čega bi se starija žena toliko unižavala pred mlađom, zašto je mlađa to prihvatala, koliko god to bilo na pola srca? Ovde su običaju bili drugačiji, Svetlost to zna, neki i previše; prosto nije želela da razmišlja o tome. Ali sasvim sigurno nisu ovoliko drugačiji. Naravno, ona nikada nije ni pokušala da se unizi pred Ženskim krugom, tamo, kod kuće, ali ovo...
Naravno da je Riejna mogla da usmerava to je i očekivala, u svakom slučaju ali nije očekivala takvu snagu. Riejna nije bila jaka kao Elejna, niti čak ni kao Nikola spaljena bila ta bedna devojka! ali je vrlo verovatno bila jednaka sa Šerijam, na primer, ili sa Kvemsom, ili Kirunom. Nije bilo mnogo žena takve snage, pa iako ih je ona lično daleko prevazilazila, bila je iznenađena da to otkrije ovde. Ta žena mora da je jedna od divljakuša; Kula bi našla način da zadrži u svojim rukama takvu ženu, pa makar je celog njenog života držale u haljini polaznice.
