„Molim vas“, pristojno im se obratila. Umela je ona da bude vrlo pristojna, kada je za to postojao dobar razlog, šta god da su neki pričali. „Mi zbilja moramo da pronađemo ter’angreal koji Morski narod naziva Zdela vetrova. On je u prašnjavom starom skladištu, negde u Rahadu, a ja mislim da vaš esnaf, vaš Kružok, mora znati gde je to. Molim vas, pomozite nam.“ Tri iznenadno okamenjena lica gledala su u nju.
„Nema nikakvog esnafa", hladno joj saopšti gazdarica Korli, „samo nekoliko prijateljica koje nisu mogle da pronađu svoje mesto u Beloj kuli...“ Ponovo taj ton divljenja. „...a koje su dovoljno blesave da povremeno pruže ruku tamo gde je potrebna. Mi nemamo nikakav tovar ter’angreala, ni angreala, niti sa’angreala. Mi nismo Aes Sedai.“ I „Aes Sedai“ je odzvanjalo od divljenja. „U svakom slučaju, vi niste ovde da biste postavljale pitanja. Mi ih zato imamo još, za vas dve, da bismo odredile dokle ste stigle, a potom ćete biti odvedene na selo i stavljene pod brigu jedne prijateljice. Ona će vas zadržati sve dok ne budemo odlučile šta sledeće treba da učinimo. Sve dok ne budemo sigurne da vas sestre ne traže. Imate novi život pred sobom, novu priliku, ako samo dopustite sebi da to i shvatite. Šta god da vas je ometalo u Kuli, to ovde nije važno, bilo da je to nedostatak spretnosti, ili strah, ili bilo šta drugo. Niko vas neće terati da učite ili činite ono što niste sposobne. U čemu ne zadovoljavate. Sad.“
„Dosta“, ledeno progovori Elejna. „Dovoljno je prošlo, Ninaeva. Ili možda nameravaš da čekaš na selu ko zna do kada? One je nemaju, Ninaeva.“ Izvadivši iz torbice na pojasu svoj prsten Velike zmije, ona namaknu zlatni krug na svoj prst. Po tome kako je posmatrala žene koje su sedele, niko ne bi poverovao da je bila pod štitom. Ona je bila kraljica koja je izgubila strpljenje. Ona je bila Aes Sedai, od glave do pete, eto šta je bila. „Ja sam Elejna Trakand, Visoko sedište kuće Trakand. Ja sam kći naslednica Andora i Aes Sedai Zelenog adaha, i zahtevam da me smesta oslobodite.“ Ninaeva zastenja.
Gejrnija ih je posmatrala s gađenjem, a Berovajnine oči raširiše se od užasa. Riejna Korli žalosno odmahnu glavom, ali kada je progovorila, glas joj je bio poput čelika. „Nadala sam se da vam je Setejl uterala malo pameti upravo u vezi s ovom laži. Ja znam koliko je to teško, ponosno otići u Belu kulu a onda se naći suočena s povratkom kući, gde treba da priznaš poraz. Ali ovako nešto nikada se ne izgovara, čak ni kao šala!“
„Ja se ne šalim“, lako odvrati Elejna. Sneg bi bio lakši.
Gejrnija se namršteno nagnu napred, već praveći tok vazduha, dok gazdarica Korli ne podiže ruku: „A ti, Ninaeva? Da li i ti istrajavaš u ovoj... budalaštini, kao i ona?“
Ninaeva napuni pluća. Ove žene morale su da znaju gde se Zdela nalazi; jednostavno su morale!
„Ninaeva!“, čangrizavo progovori Elejna. Neće joj dopustiti da ovo zaboravi, čak i ako zbog toga budu morale da beže. Ona je umela da raspreda svaku tuđu i najmanju grešku, na način koji je naprosto sasecao zemlju pod nogama.
„Ja sam Aes Sedai Žutog ađaha“, zlovoljno reče Ninaeva. „Prava Amirlin Tron, Egvena al’Ver, uzdigla nas je do šala u Salidaru. Ona nije nimalo starija od Elejne; to mora da ste čule.“ Ni trunka promene na ta tri ukočena lica. „Poslala nas je da pronađemo Zdelu vetrova. Pomoću nje možemo da popravimo vremenske prilike.“ Ni naznaka promene. Ona pokuša da obuzda bes; zbilja se trudila. Ali on je probijao i pored svih njenih napora. „To mora da je i vaša želja! Pogledajte oko sebe! Mračni guši svet! Ako imate ikakvu naznaku o tome gde bi Zdela mogla biti, recite nam!“
Gazdarica Korli mahnu ka Deris, koja priđe i odnese šolje, bacajući uplašene poglede razrogačenih očiju ka Ninaevi i Elejni. Kada se užurbano udaljila, u stvari pobegla iz prostorije, tri žene lagano ustadoše, stojeći poput namrštenih sudija koji izriču presudu.
„Žalim što ne želite da prihvatite našu pomoć“, tmurno reče gazdarica Korli. „Žalim zbog celog ovog zamešateljstva.“ Posegnuvši u svoju kesu, ona gurnu tri srebrne marke Ninaevi u šaku, a druge tri Elejni. „Ovo će vam biti dovoljno za kraći put. Možete nešto da dobijete i za te haljine, pretpostavljam, mada ne onoliko koliko ste ih platile. To baš nije odgovarajuća odeća za putovanje. Da ste napustile Ebou Dar pre izlaska sunca.“
„Ne idemo mi nikuda“, saopšti joj Ninaeva. „Molim vas, ako znate...“ Mogla je isto tako i da ćuti. Odmerena bujica reči nije usporavala.
„U to vreme počećemo da razglašavamo vaš opis, a postaraćemo se i da on dopre do sestara u Tarezinskoj palati. Ako budete viđene nakon izlaska sunca, postaraćemo se da sestre saznaju gde se nalazite, a isto tako i Beli plaštovi. Vaš izbor u tom slučaju biće ili da bežite, ili da se predate sestrama, ili da umrete. Idite, nemojte se vraćati, a trebalo bi dugo da poživite ako se budete odrekle te odvratne i opasne prevare. Mi smo završile s vama. Berovajna, postaraj se za njih, molim te.“ Proguravši se između njih, ona bez okretanja napusti prostoriju.
