Oluja na obzorju полностью

„Mete, nisam pričao o ljudstvu", odvrati Talmanes, saginjući se da lupne lulom o uzengije, tako da duvan ispade iz lule na kaldrmu pored njegovog konja. „Pričam o tome kako si se ponašao prema Aes Sedai. Svetlosti, Mete, mogli smo ih se otarasiti! Što se mene tiče, dvadeset konja i nešto novca je beznačajna cena za to da se otarasimo Aes Sedai.“

„Ne prihvatam da me prisiljavaju", tvrdoglavi odgovori Met, pokretom ruke dajući znak da družina nastavi putem. „Čak ni da bih se otarasio Džoline. Ako ona hoće nešto od mene, neka me zamoli makar sa zrncem ljubaznosti, umesto što pokušava da me prisili da igram kako ona svira. Nisam ja neko pseto.“ Plamen ga spalio, nije! A nije ni „pravi muž“, šta god to značilo.

„Ona ti baš nedostaje", kaza Talmanes, zvučeći pomalo iznenađeno dok su njih dvojica jahali rame uz rame.

„O čemu to sada trtljaš?“

„Mete, priznajem da ti nisi baš uvek najprefinjeniji čovek. Ponekad ti je smisao za ono šta je smešno a šta nije zaista previše sočan, a umeš da govoriš previše zajedljivo. Ali retko kada si otvoreno grub, ili namerno uvredljiv. Zaista si na rubu živaca, zar ne?“

Met ništa ne reče, već samo opet povuče obod šešira.

„Mete, siguran sam da će ona biti dobro", nežnijim glasom kaza Talmanes. „Ona je kraljevske krvi. Oni znaju kako da se staraju o sebi. A ima i one vojnike da paze na nju. Ogijere neću ni da spominjem. Ogijerski ratnici! Ko bi pomislio da tako nešto uopšte postoji? Biće ona dobro."

„Završili smo sa ovim razgovorom", reče Met, pa premesti koplje tako da ga uspravi zakrivljenim sečivom prema nevidljivom suncu na nebu, a krajem zadenutim u kopljanički remen pored sedla.

„Samo sam..."

„Završili", prekide ga Met. „Je li, da nemaš još tog duvana?"

Talmanes uzdahnu. „To mi je bio poslednji prstohvat. Dobar duvan, iz Dve Reke. Jedina vrećica tog duvana koju sam za duže vremena video. Poklonio mi ga je kralj Roedran, skupa s lulom."

„Mora da si mu bio dragocen."

„Bio je to dobar i pošten posao", odgovori Talmanes. „Ali stravično dosadan. Ni najmanje nalik na jahanje s tobom, Mete. Dobro je što si nam se vratio, sa sve svojim manama. Ali jesam se zabrinuo kada si sa Aes Sedai pričao o hrani za konje."

Met klimnu. „Kako stojimo s potrepštinama?"

„Slabo", odgovori Talmanes.

„Kupićemo u onom selu šta god možemo", reče Met. „Nakon onoga što ti je Roedran platio, novac nam izlazi na uši.“

Nije preterano verovatno da jedno seoce ima dovoljno hrane za čitavu vojsku, ali ako je verovati kartama, ubrzo će ući u razvijenije zemlje. U tim krajevima svakoga dana se prolazi pored jednog ili dva sela, naročito kada se putuje s brzom jedinicom kakva je Družina. Da bi održao komoru, čovek mora da skuplja i kupuje koliko god može u svakom selu pored koga prolazi. Ovde jedan tovar, tamo taljige, vedro ili dva jabuka s nekog imanja. Treba nahraniti sedam hiljada ljudi, a dobar zapovednik zna da se čak ni šaka žita ne sme odbiti. To se s vremenom nakupi.

„Da, ali hoće li seljaci hteti da prodaju?" upita Talmanes. „Dok smo ti išli u susret, baš nam je bilo teško da bilo koga navedemo na to da nam proda hranu. Izgleda da u poslednje vreme i nema mnogo hrane. Postaje prava retkost, ma gde otišao i ma koliko novca imao."

Krvavo savršeno. Met stisnu zube, pa se onda naljuti na samoga sebe zbog toga što je to učinio. Pa, možda jeste samo malčice na rubu živaca. Ali ne zbog Tuon.

Bilo kako bilo, mora da se opusti. A to selo pred njim - kako ga Vanin ono beše nazvao? Hinderstap? „Koliko novca imaš sa sobom?"

Talmanes se namršti. „Dve zlatne marke i kesu punu srebrnih kruna. Zašto?"

„To nije dovoljno", reče Met, češkajući se po bradi. „Moraćemo prvo da iskopamo nešto novca iz mog ličnog kovčega. Možda i da ga celog ponesemo." On okrenu Kockicu. „Hajde."

„Čekaj, Mete", reče mu Talmanes, pa zauzda konja i potera ga za njegovim. „Šta ćemo to da radimo?"

„Ti ćeš biti tako ljubazan pa ćeš da prihvatiš moju ponudu da se zabavimo u krčmi", objasni mu Met, „a usput ćemo da popravimo stanje zaliha. Ako me sreća bude služila, još će nam i to biti besplatno."

Da su Egvena ili Ninaeva tu, izvukle bi mu uši i kazale mu da i ne pomišlja na tako nešto. Tuon bi ga verovatno radoznalo pogledala, a onda kazala nešto zbog čega bi se on osećao posramljeno od glave do pete.

Ali dobra stvar u vezi s Talmanesom beše to što je - na primer - on samo poterao konja napred, lica bezizražajnog, dok mu je samo u očima svetlucala iskra smeha. „Pa, onda to moram da vidim!"

Perin otvori oči i shvati da lebdi u vazduhu. Užas ga preplavi i on se zatetura na nebu. Zlokobni tmurni oblaci kuljali su mu iznad glave. Ispod njega se pružala ravnica pokrivena divljom zatalasalom uvelom travom, koja se njihala na vetru, a od ljudi nije bilo ni traga ni glasa. Nije bilo šatora, nije bilo drumova, čak ni otisaka stopala.

Perin nije padao. Samo je lebdeo. Nagonski mahnu rukama, kao da će da zapliva, izbezumljen od straha dok je u sebi pokušavao da se izbori s time što ne zna gde je.