Oluja na obzorju полностью

Jedna hladna šaka dugih noktiju dodirnu je po bradi. Meso je na dodir bilo kao mrtva koža. Diže joj lice pravo prema tom bezokom pogledu. „Pružena ti je još jedna prilika", prošaptaše usne nalik na crve. „Nemoj. Da. Me. Izneveriš."

Svetlost utrnu. Šaka na njenoj bradi povuče se u mrak. Ona ostade da kleči, suzbijajući užas u sebi. Poslednja prilika. Veliki gospodar neuspeh uvek nagrađuje... maštovito. Ranije je ona delila takve nagrade - i nema nikakve želje da ih primi. Naspram njih bi svaka muka ih kazna koju te Aes Sedai mogu da joj odrede delovala detinjasto.

Natera sebe da ustane, pa poče da pipa po prostoriji. Stiže do vrata, i zadržavajući dah, pokuša da ih otvori.

I otvoriše se. Ona se išunja iz prostorije, a da pritom ni šarke nisu zaškripale. Napolju su tri leša ležala na podu, onako kako su pala iz svojih stolica. Bile su to žene koje su održavale njen štit. Ispred njih tri neko drugi je klečao. Jedna od Aes Sedai. Jedna žena u zelenom, kose smeđe i skupljene u rep, a glave pognute.

„Živim da bih služila, velika gospodarice", prošapta žena. „Naređeno mi je da ti kažem kako je u mom umu Prinuda, koju ti valja da ukloniš."

Semirhag izvi jednu obrvu; sve do tada nije znala da među Aes Sedai koje su tu ima i Crnih. Uklanjanje Prinude može imati veoma... veoma gadne posledice. Čak i ako je Prinuda veoma slaba i tanana, mozak se može trajno oštetiti njenim otklanjanjem. Ako je Prinuda snažna... pa, to će biti zanimljivo za posmatranje.

„Takođe", nastavi ta žena, pružajući joj nešto umotano u tkaninu. „Rečeno mi je da ti dam ovo." Ona skloni tkaninu i otkri okovratnik od nekog tamno-sivog metala i dve grivne. Povez dominacije. Načinjen u vreme Slamanja - i zapanjujuće sličan a’damu s kojim je Semirhag onoliko radila.

Pomoću tog ter’angreala može se ovladati muškarcem koji ima dar da usmerava. Smešak se napokon probi kroz Semirhagin strah.

Rand je samo jednom boravio u Pustoši, mada se kao kroz maglu seća da je nekoliko puta boravio u ovim krajevima pre nego što je Pustoš zagadila zemlju. Bila su to sećanja Lijusa Terina, a ne njegova.

Luđak zasikta i besno zamrmlja dok su jahali kroz saldejsko žbunje. Čak je i Tai’daišar postao plahovit dok su se kretali ka severu.

Saldeja je bila žbunjem prekrivena ravnica, ni izbliza jalova kao Aijelska pustara, ali ne bi se moglo reći da je to plodna zemlja. Porodična imanja behu uobičajena pojava, ali skoro sva su izgledala kao utvrđenja, a čak i mala deca nosila su se kao uvežbani ratnici. Lan mu je jednom kazao da među Krajišnicima dečak postaje čovek onda kada zasluži da nosi mač.

„Jesi li ikada pomislio", kaza Ituralde, jašući s Randove leve strane, „na to da bi ovo što mi sada radimo moglo da se smatra osvajačkim pohodom?"

Rand klimnu ka Bašeru, koji je jahao kroz žbunje s Randove desne strane. „Dovodim sa sobom vojsku koja je njihova krv i meso" odogovori. „Saldejci su moji saveznici."

Bašer se zasmeja. „Čisto sumnjam da će kraljica tako gledati na to, prijatelju moj! Meseci su prošli otkad sam poslednji put tražio naređenja od nje. Ne bi me čudilo kada bih saznao da je već tražila moju glavu."

Rand se zagleda pred sebe. „Ja sam Ponovorođeni Zmaj. Nije zavojevački pohod napadati sile Mračnoga." Ispred njih su se dizala podnožja Planina Duma. Ta brda su delovala mrko, kao da su im padine zasute garom.

Šta bi on učinio kada bi neki vladar među njegovim granicama pomoću kapije smestio skoro pedeset hiljada vojnika? To jeste izazivanje rata, ali krajišničke snage su negde daleko i samo Svetlost zna šta rade, a on nema namere da te zemlje ostavi bez odbrane. Na svega sat vremena jahanja južno odatle, Ituraldeovi Domanci podigli su utvrđeni logor pored reke čije je izvorište bilo u visoravnima Kraja sveta. Rand im je pregledao logor i bojne redove. Nakon toga, Bašer mu je predložio da pojašu da pogledaju Pustoš. Izviđači su se iznenadili brzinom kojom se Pustoš širi, a Bašer je mislio da je veoma važno da i Ituralde i Rand to vide svojim očima. Rand je bio saglasan s njim. Karte ponekad ne mogu verno preneti ono što oko vidi.

Sunce je zalazilo za obzorjem kao što oko koje čezne za snom zamiče za kapak. Tai’daišar zakopa jednom nogom i zabaci glavu. Rand diže ruku i zaustavi svoju družinu - dvojicu vojskovođa, pedeset konjanika i jednak broj Devica, iza kojih je bio Narišma, spreman da tka kapije.

Na severu, na jednoj niskoj padini, livada obrasla travom širokog lišća i zdepastim žbunjem talasala se na vetru. Nije se videlo gde tačno Pustoš počinje. Tačka na nekoj vlati trave, bolešljiva stabljika na drugoj. Na vrhu brda, ni jedna jedina biljka nije bila bez tačkica, koje kao da su se gnojile pred njegovim očima.

Pustoš je zračila nekakvim osećajem užegle smrti, koju su odavale te biljke što jedva preživljavaju, kao zarobljenici koje je neko izgladneo sve do ruba smrtnosti. Da je Rand bilo šta nalik tome video na nekom polju u Dvema Rekama, smesta bi spalio sve useve, iznenađen što to neko već nije učinio pre njega.