Oluja na obzorju полностью

Samo što Min ne želi da on bude čvrst. On neće da baš nju plaši. S njom nema igrica, možda će mu reći da je budala, ali neće ga lagati - što znači da je on čovek kakav ona želi da bude. Ali usuđuje li se da bude takav? Da li će čovek koji može da se smeje takođe biti i čovek koji će se suočiti sa onim što mora da se učini kod Šajol Gula?

Da bi živeo, moraš umreti, bio je odgovor na jedno od njegova tri pitanja. Ako uspe, sećanje na njega - njegovo zaveštanje - nastaviće da živi i nakon njegove smrti. To nije preterano utešno. On ne želi da umre. Ko pa želi? Aijeli tvrde kako ne traže smrt, mada je s dobrodošlicom dočekuju.

On prođe kroz kapiju, Putujući nazad do vlastelinskog majura u Arad Domanu, gde su izgaženo tle i dugi redovi šatora bili okruženi prstenom borova. Čovek mora biti čvrst da bi se suočio sa sopstvenom smrću i da bi se borio protiv Mračnoga dok mu se krv proliva po stenama. Ko može da se smeje tome u lice?

Odmahnu glavom. To što mu je Lijus Terin u glavi nimalo mu ne pomaže.

Ona je u pravu, odjednom mu je rekao Lijus Terin.

Ona?, upitao je Rand.

Ona lepuškasta. S kratkom kosom. Kazala je da moramo da polomimo pečat. U pravu je.

Rand se ukoči, pa zauzda Tai’daišara, ne obraćajući pažnju na konjušara koji je došao da prihvati uzde. Da čuje Lijusa Terina kako se slaže...

A šta ćemo posle toga?, upita Rand.

Umrećemo. Obećao si da možemo da umremo!

Samo ako porazimo Mračnoga, odgovorio je Rand. Znaš da za nas neće biti ničega ako on pobedi. Čak ni smrti.

Da... ništa, kazao je Lijus Terin. To bi bilo lepo. Bez bola, bez žaljenja. Ništa.

Rand se naježi. Ako Lijus Terin počne tako da razmišlja... Ne, kaza mu Rand, neće biti ništa. On će se dokopati naše duše. Bol će biti gori - daleko gori.

Lijus Terin zajeca.

Lijuse Terine!, prasnu Rand u mislima. Šta da radimo? Kako si poslednji put zapečatio Rupu?

Nije upalilo, prošaputa Lijus Terin. Koristili smo saidin, ali njime smo dodirnuli Mračnoga. Bio je to jedini način! Nešto mora da ga dodirne, nešto mora da zatvori procep, ali njemu je pošlo za rukom da ga izopači. Pečat je bio slab!

Da, ali šta da sada uradimo drugačije?, pomisli Rand.

Tišina. Rand je na tren ostao u sedlu, onda skliznuo s Tai’daišara i pustio unezverenog konjušara da ga odvede. Ostatak Devica prolazio je kroz veliku kapiju, a Bašer i Narišma išli su za njima. Rand ih nije čekao, premda je primetio kako Deira t’Bašer - supruga Davrama Bašera - stoji izvan tla za putovanje. Visoka stamena žena bila je tamnokosa, seda na slepoočnicama. Ona odmeri Randa od glave do pete. Šta bi ona uradila ako bi Bašer poginuo u Randovoj službi? Da li bi nastavila da ga sledi, ili bi povela vojsku da se vrati u Saldeju? Ona je jednako snažne volje kao njen suprug, a možda i snažnija.

Rand pored nje prođe klimajući joj i smešeči se, pa se kroz logor nad kojim je padao mrak zaputi prema majuru. Dakle, Lijus Terin ne zna kako da zapečati zatvor Mračnoga. Šta mu onda vredi taj glas? Plamen ga spalio, ali on je bio jedna od Randovih malobrojnih nada.

Većina tu prisutnih imala je dovoljno pameti da mu se sklanja s puta kad ga vidi kako ljutito korača. Rand je pamtio vreme kada ga nisu spopadali besovi i kada je bio običan čobanin. Ponovorođeni Zmaj je potpuno drugačiji čovek. To je čovek koji ima obaveze i dužnosti. Mora da bude takav.

Dužnost. Dužnost je kao planina. Pa, Rand se oseća kao da je uhvaćen u klopku između deset različitih planina, a sve se kreću da ga unište. Među svim tim silama, njegova osećanja ključaju pod pritiskom. Zar je uopšte čudno kada buknu iz njega?

Prilazeći majuru, on odmahnu glavom. Na istoku su Maglene planine. Sunce samo što nije zašlo, a planine su okupane crvenom svetlošću. Južno iza njih, tako neobično blizu, nalaze se Emondovo Polje i Dve Reke. Dom koji on nikada više neće videti, jer bi njegovi neprijatelji shvatih kako mu je to mesto drago ako bi ga on opet posetio. Povremeno se boji da je njegova obmana postala stvarnost.