Oluja na obzorju полностью

Planine. Planine kao dužnost. U ovom slučaju, dužnost samoće - jer negde južno od tih planina koje su mu previše blizu nalazi se i njegov otac. Tam. Rand ga tako dugo nije video. Tam jeste njegov otac. Rand je tako odlučio. Svog oca po krvi nikada nije upoznao, onog aijelskog poglavara po imenu Džanduin - i mada je on očigledno bio častan čovek, Rand nije imao nikakve želje da ga zove ocem.

Povremeno je čeznuo za Tamovim glasom i njegovom mudrošću. Bili su to trenuci kada je Rand znao da mora biti najodlučniji, jer bi trenutak slabosti - trenutak u kom bi pohrlio ka svom ocu tražeći utehu - uništio skoro sve što je postigao. A to bi vrlo verovatno označilo i kraj Tamovog života.

Rand uđe u kuću kroz nagorelu rupu u prednjem zidu, sklanjajući u stranu debelo platno obešeno preko ulaza i okrećući leđa prema Maglenim planinama. Sam je. Mora da bude sam. Ako bi se na bilo koga oslonio, doveo bi sebe u opasnost da bude slab kada stigne do Šajol Gula. U Poslednjoj bici neće moći da se oslanja ni na koga do sebe.

Dužnost. Koliko planina jedan čovek mora da nosi?

U kući je i dalje sve smrdelo na dim. Lord Telen se kolebljivo - ali uporno - žalio zbog požara, sve dok Rand nije naredio da mu se nadoknadi šteta, iako on nije bio kriv zbog mehura zla. Ili je možda i bio? To što je ta’veren ima čudne posledice - počevši od toga da ljudi govore stvari koje inače ne bi pa sve do buđenja osećaja odanosti u onima koji su se kolebali. On je žiža za nevolje, uključujući i mehurove zla. Nije odabrao da bude ta žiža, ali jeste doneo odluku da boravi u tom majuru.

Bilo kako bilo, Telenu je šteta nadoknađena. To je sitnica naspram novca koji Rand troši na svoje vojske, a i to je beznačajno u poređenju sa sredstvima koja je izdvojio za dopremanje hrane u Arad Doman i druga područja gde je teško. Njegovi upravitelji se boje da će ubrzo potpuno istrošiti sva sredstva u Ilijanu, Tiru i Kairhijenu. Rand im nije kazao da ne mari za to.

Postaraće se da svet preživi do Poslednje bitke.

A zar nećeš imati drugo zaveštanje?, prošapta mu neki glas u glavu. Nije to bio Lijus Terin, već njegova misao, običan glasić, onaj deo njega koji ga je naterao da osnuje škole u Kairhijenu i Andoru. Želiš li da živiš nakon smrti? Da li ćeš sve ove koji te slede prepustiti ratu, gladi i haosu? Hoće li uništenje biti tvoja zaostavština?

Rand odmahnu glavom. On ne može da popravi baš sve! On je samo jedan čovek. Glupo je da razmišlja o tome šta će biti posle Poslednje bitke. Ne može da brine o svetu nakon nje - ne srne. Kada bi to učinio, skrenuo bi pažnju sa svog cilja.

A šta je taj cilj?, kao da je govorio onaj glasić. Je li cilj preživeti - ili bujati? Da li ćeš postaviti temelj za novo Slamanje ili za novo Doba legendi?

Nije imao odgovore na ta pitanja. Lijus Terin se malčice razbudi, nerazgovetno mrmljajući. Rand se pope uz stepenište do sprata. Svetlosti, što je umoran.

Šta je ono luđak kazao? Kada je zapečatio Rupu u zatvoru Mračnoga, služio se saidinom. Bilo je to zbog toga što su se mnogi Aes Sedai iz toga vremena okrenuli protiv njega, tako da mu je na raspolaganju ostalo samo Stotinu saputnika - najmoćnijih muških Aes Sedai njegovog vremena. Žena nije bilo. Ženske Aes Sedai smatrale su njegove namere previše opasnim.

Rand se naježi kada shvati da se skoro priseća tih događaja - ne onoga što se zapravo odigralo, već besa, očaja i donošenja odluke. Da li je - onda - greška bila u tome što se nije koristila i ženska polovina Moći, a ne samo muška? Je li to omogućilo Mračnome da uzvrati udarac i izopači saidin, zbog čega su Lijus Terin i preživeli pripadnici Stotinu saputnika poludeli?

Zar je moguće da je reč o nečemu toliko jednostavnom? Koliko bi mu Aes Sedai bilo potrebno? Jesu li mu Aes Sedai uopšte potrebne? Ima mnogo Mudrih koje mogu da usmeravaju. Zacelo nije reč samo o tome.

Postoji jedna igra koju deca igraju, Zmija i Lisica. Kaže se da je jedini način da se u toj igri pobedi - da se pravila prekrše. Šta je onda s njegovim drugim planom? Može li da prekrši pravila tako što će ubiti Mračnoga? Sme li o tome čak i on, Ponovorođeni Zmaj, da razmišlja?

On pređe preko škripavog drvenog poda u hodniku i otvori vrata svoje sobe. Min je ležala na jastucima, odevena u svoje izvezene zelene pantalone i lanenu košulju, dok je na svetlosti svetiljke listala neku novu knjigu. Jedna starija sluškinja muvala se po sobi, skupljajući sudove od Minine večere. Rand skide sa sebe kaput, pa uzdahnu i razmrda šaku.