Oluja na obzorju полностью

Serin frknu. „U današnje vreme, i izlaženje iz odaje je opasno. Toliko mi je dojadilo ovo što se dešava da više ne želim da se gnjavim s pristojnošću." Ona zastade, pa pogleda Egvenu. „Sem toga, u današnje vreme biti viđena u tvom društvu može da bude vredno opasnosti. Želela sam da nešto utvrdim."

„A šta to?“, radoznalo upita Egvena.

„Pa, zapravo sam želela da vidim mogu li one da se prisile na nešto. Većina Crvenih nije dobro prihvatila tvoje oslobađanje. One to vide kao veliku Elaidinu omašku."

„Trebalo je da me ubije", kaza Egvena i klimnu. „Odavno."

„To bi bilo viđeno kao težak neuspeh."

„Jednako veliki neuspeh kao to što je bila primorana da smeni Silvijanu?", upita Egvena. „Ili to što je iznenada rešila da je nadzornica polaznica kriva za sve, nedelju dana nakon događaja."

„Je li ti to rečeno?", upita Serin, smešeči se dok su hodale i gledajući pravo pred sebe. „Da je Elaida iznenada to odlučila - i to potpuno samostalno?"

Egvena izvi jednu obrvu.

„Silvijana je zahtevala da je sasluša čitava Dvorana dok je zasedala", objasni Serin. „Stala je pred sve nas, pred Elaidu lično, i izjavila da je ophođenje prema tebi nezakonito - što, verovatno, i jeste bilo. Bez obzira na to što nisi Aes Sedai, nije trebalo da budeš smeštena u tako užasne uslove." Serin pogleda Egvenu. „Silvijana je zahtevala da budeš oslobođena. Moram reći da je izgledalo kao da te veoma poštuje. S ponosom u glasu pričala je o tome kako si prihvatila kažnjavanje, kao da si učenica koja je dobro naučila lekciju.

Optužila je Elaidu i zatražila da ona bude uklonjena s mesta Amirlin. Bilo je to... veoma neobično."

„Svetlosti mi...“, ote se Egveni. „Šta joj je Elaida učinila?"

„Naredila joj je da obuče polazničku haljinu", odgovori Serin. „To je već samo po sebi izazvalo pometnju i neodobravanje u Dvorani." Serin zastade. „Naravno, Silvijana je odbila. Elaida je proglasila da ona mora biti umirena i pogubljena. Dvorana ne zna šta da radi."

Egvena oseti talas straha i strepnje. „Svetlosti! Ona ne sme da bude kažnjena! Moramo to da sprečimo."

„Sprečimo?", upita Serin. „Dete, Crveni ađah se urušava! Njegove članice se okreću jedna protiv druge, vučice napadaju sopstveni čopor. Ako Elaidi bude dopušteno da ubije ženu iz sopstvenog ađaha, sva podrška koju je imala od njega u potpunosti će ispariti. Ma ne bi me iznenadilo da vidim da se taj ađah toliko razjeo da ćeš jednostavno moći da ga raspustiš i da završiš sa svima njima kada se prašina slegne."

„Ne želim da ga raspustim", odgovori Egvena. „Serin, upravo je to jedna od nevolja koje su proistekle iz Elaidinog načina razmišljanja. Beloj kuli su potrebni svi ađasi, čak i Crveni, kako bi se suočila sa onim što sledi. Svakako ne možemo da priuštimo sebi da ostanemo bez jedne žene kakva je Silvijana samo da bismo nešto dokazale. Prikupi koliko god možeš podrške. Moramo da brzo delamo kako bismo sprečile to nepočinstvo."

Serin trepnu. „Dete, zar zaista misliš da se ti ovde nešto pitaš?"

Egvena je pogleda pravo u oči. „Da li ti želiš da budeš ta koja se pita?"

„Svetlosti - ne!"

„Pa, onda mi se skloni s puta i baci se na posao! Elaida mora biti uklonjena, ali ne možemo dopustiti da se čitava Kula sruši da bi se to desilo. Idi u Dvoranu i vidi šta možeš da učiniš kako bi ovo sprečila!"

Serin čak klimnu glavom u znak poštovanja pre nego što ode niz jedan bočni hodnik. Egvena se osvrnu i pogleda svoje dve Crvene pratilje. „Jeste li čule o čemu smo pričale?"

Njih dve se zgledaše. Naravno da su slušale. „Sasvim sigurno želite da lično utvrdite šta se dogodilo", kaza im Egvena. „Zašto niste otišle?"

One je razdraženo pogledaše. „Štit", objasni Barasina. „Naređeno nam je da tvoj štit uvek održavaju najmanje dve od nas."

„O, za ime..." Egvena duboko udahnu. „Ako se zakunem da neću prigrliti Moć sve dok ne budem pod nadzorom druge Crvene sestre, hoće li vam to biti dovoljno?"

Njih dve je sumnjičavo pogledaše.

„Tako sam i mislila", kaza Egvena. Okrenu se prema nekim polaznicama koje su stajale u jednom bočnom hodniku, pretvarajući se da ribaju pločice na zidu dok su zurile u Egvenu.

„Ti“, reče Egvena, upirući prstom u jednu od njih. „Marsijal, je li tako?“

„Da, majko“, ciknu devojka.

„Idi i donesi nam čaj od dvokorena. Katerina bi trebalo da ga drži u radnoj sobi nadzornice polaznica. To nije daleko odavde. Reci joj da je Barasina tražila da bi mi ga dala; donesi ga u moje odaje."

Polaznica otrča da je posluša.

„Sama ću se napojiti tim čudom, pa će onda makar jedna od vas moći da ode", reče Egvena. „Vaš ađah se urušava. Biće mu potrebne sve razborite žene koje mogu da se okupe; možda ćete vi moći da ubedite svoje sestre kako nije pametno pustiti Elaidu da pogubi Silvijanu."

Dve Crvene se kolebljivo zgledaše. A onda ona vižljasta, čije ime Egvena nije znala, tiho opsova i odjuri tako žurnim korakom da joj suknje zašuštaše. Barasina viknu za njom, ali ta žena joj ničim ne odgovori.