Oluja na obzorju полностью

Da, ova družina i dalje pleše. Plesače sve do trenutka kada Šara sagori, bilo da su pronašli svoju pesmu ili ne, bilo da Troloci pregaze svet ili ne - ili ga Ponovorođeni Zmaj uništi.

Je li ona dopustila sebi da izgubi iz vida ono što je najdragocenije? Zašto se toliko upinje da zadobije Belu kulu? Zarad moći? Zarad gordosti? Ili zato što smatra da je to odista najbolje za čitav svet?

Hoće li ostati bez poslednjeg tračka snage dok se bori u toj bici? Ona je odabrala - ili bi odabrala - Zeleni a ne Plavi. Razlika nije samo u tome što joj se dopadalo to kako Zelene stoje i bore se; mislila je da su Plave previše usredsređene. Život je daleko zamršeniji od jednog cilja. Život je za življenje. Za sanjanje, smejanje i plesanje.

Gavin je u logoru Aes Sedai. Kazala je da se za Zeleni odlučila zbog njegove ratoborne rešenosti - to je Borbeni ađah. Ali jedan potajni i iskreniji deo nje priznaje da je i Gavin bio pobuda za tu njenu odluku. U Zelenom ađahu uobičajeno je da se sestre udaju za svoje Zaštitnike. Egvena će dobiti Gavina za svog Zaštitnika. I supruga.

Voli ga. Vezaće ga. Istina, ono za čime žudi u srcu manje je važno od sudbine čitavog sveta, ali svejedno jeste važno.

Egvena ustade sa stepeništa, a haljina joj se opet preobrazi u belu i srebrnu odoru Amirlin. Ona koraknu i svet se promeni.

Našla se pred Belom kulom. Digla je pogled visoko, prateći njime čitav taman - ali ipak moćan - beli toranj. Premda je nebo ključalo od uskomešanog crnila, nešto je bacalo senku s Kule, i ta senka je padala tačno na Egvenu. Je li to nekakvo predskazanje? Zbog Kule se ona oseća kao patuljak i kao da oseća svu njenu težinu - kao da je sopstvenim rukama drži da ne padne. Kao da gura te zidove, da ne bi popucali i srušili se.

Dugo je tu stajala dok je nebo ključalo, a savršeni toranj Kule bacao senku na nju. Zagledala se u vrh, pokušavajući da zaključi je li kucnuo čas da je pusti da padne.

Ne, opet je pomislila. Ne, ne još. Još nekoliko dana.

Sklopila je oči, a onda ih odjednom otvorila usred crnila. Telo joj iznenada buknu u bolu, pošto joj je zadnjica bila odrana od remena, a ruke i noge skučene od ležanja u toj sobici. Osećala je vonj ustajale slame i budi i znala je da bi osetila i smrad sopstvenog neopranog tela samo da joj se nos nije privikao na to. Priguši stenjanje - ispred ćelije su žene koje je čuvaju i održavaju njen štit. Neće dopustiti da je one čuju kako se žali, pa makar i samo da zastenje.

Diže se u sedeči položaj, i dalje u istoj onoj polazničkoj haljini koju je nosila na Elaidinoj večeri. Rukavi haljine behu kruti od skorene krvi, koja je pucketala kako se ona kretala i grebuckala je po koži. Grlo joj je bilo potputno suvo i umirala je od žeđi; ne daju joj dovoljno vode. Ali ona se ne žali. Ne dere se, ne jeca, ne preklinje. Ona natera sebe da se pridigne i da sedne, uprkos bolu, smešeći se sama sebi zbog toga kako se oseća. Prekrstila je noge, pa se zavalila i istegla najpre jednu, pa drugu ruku. Onda ustade pa se pognu, istežući leđa i ramena. Na kraju leže na leđa i diže noge u vazduh, tako da su joj bile potpuno ispravljene, usput se leckajući od bola. Mora da ostane gipka. Bol nije ništa. Ništa naspram opasnosti u kojoj se Bela kula nalazi.

Opet sede i prekrsti noge, pa duboku udahnu, ponavljajući u sebi kako ona želi da bude tu utamničena. Šta bi radila da nije svakodnevnih snova, koji je sprečavaju da ne poludi? Opet je pomislila na jadnog utamničenog Randa. Sada njih dvoje nešto dele - bliskost koja prevazilazi zajedničko detinjstvo u Dvema Rekama. Oboje su istrpeli Elaidine kazne - koje nisu slomile ni jedno ni drugo.

Ne preostaje joj ništa nego da čeka. Oko podne će otvoriti vrata i izvući je da je tuku. Neće je Silvijana kažnjavati, budući da se te batine doživljavaju kao nagrada Crvenim sestrama zbog toga što moraju po čitav dan da sede u tamnici i da je čuvaju.

Nakon batina, one će vratiti Egvenu u ćeliju i dati joj zdelu bezukusne kaše. Svaki dan je istovetan. Ali ona neće popustiti, naročito ne kada može da provodi noći u Tel’aran’riodu. Zapravo, po mnogo čemu to su njeni dani - provedeni u slobodi i delanju - dok su ovo njene noći, kada je sputana i u tami. Tako je govorila sebi.

Jutro je prolazilo sporo. Napokon, gvozdeni ključevi zazveckaše dok se jedan okretao u drevnoj bravi. Vrata se otvoriše i dve vitke Crvene sestre ukazaše se kako stoje napolju, jedva kao obrisi, pošto je svetlost postala toliko nepoznata Egveninim očima da nije mogla da im razazna crte. Crvene je grubo zgrabiše za ruke, mada nije pružala otpor. Izvukoše je i baciše na tle. Čula je kako jedna od njih u iščekivanju lupka remenom o dlan, pa se pripremila za udarce. Čuće samo njen smeh, baš kao svakog prethodnog dana.

„Stani“, javi se jedan glas.

Ruke koje su držale Egvenu ukočiše se, a ona se namršti, obraza pribijenog uz hladan popločani pod. Taj glas... bio je Katerinin.