Oluja na obzorju полностью

„Pridružila sam se njima da bih sačuvala sopstvenu kožu“, odgovori Verin i nasmeši se. „Veoma mi je draga, premda Tomas jeste drobio po ovim sedim vlasima. Bilo kako bilo, nakon što sam im se pridružila, iskoristila sam to da bih ih izučavala."

„Tomas. Zna li on šta si učinila?"

„I on je bio Prijatelj Mraka, dete", odgovori Verin. „Želeo je da se izvuče iz toga. Pa, izlaza zapravo nema kada te Veliki gospodar jednom zgrabi u svoje kandže. Ali postojao je način da se čovek protiv toga bori i da se makar malo iskupi za ono što je učinio. Ja sam tu priliku ponudila Tomasu i verujem da mi je zbog toga bio veoma zahvalan."

Egvena se pokoleba, pokušavajući da sve to pojmi. Verin je Prijateljica Mraka... ali istovremeno nije. „Rekla si da ti je bio veoma zahvalan?"

Verin joj nije odmah odgovorila. Najpre je opet srknula čaj. „Zaveti koji se polažu Velikom gospodaru krajnje su određeni", napokon nastavi. „A kada ih položi neko ko usmerava, veoma su obavezujući. Nemoguće ih je prekršiti. Možeš da izdaš druge Prijatelje Mraka, možeš da se okreneš protiv Izabranih, ako to možeš da opravdaš. Sebičnost se mora sačuvati. Ali njega nikada nećeš moći da izdaš. Nikada nećeš moći da izdaš svoj red strancima. Zaveti su veoma određeni. Veoma određeni." Diže glavu i pogleda Egvenu pravo u oči. „Kunem se da neću izdati Velikog gospodara i da ću čuvati svoje tajne sve do časa svoje smrti. To sam obećala. Shvataš li?"

Egvena pogleda šolju vrelog čaja u Verininim šakama. „Otrov?"

„Potreban je veoma poseban čaj da bi se gujina trulež slatko popila", odgovori Verin, pa opet srknu. „Kao što rekoh, molim te - zahvali Laras u moje ime."

Egvena sklopi oči. Ninaeva joj je pominjala gujinu trulež; jedna kap je dovoljna da ubije. To je brza i spokojna smrt, a često nastupa... do sat vremena pošto se unese u telo.

„To je zanimljiva rupa u zavetima", tiho kaza Verin. „Dopustiti nekome izdajstvo u poslednjem satu života. Ne mogu a da se ne zapitam da li Veliki gospodar zna za to. Zašto nije zatvorio tu rupu?"

„Možda je ne doživljava kao nešto preteče", reče Egvena i otvori oči. „Napokon, koji bi se to Prijatelj Mraka ubio samo da bi učinio nešto zarad opšteg dobra? To ne deluje kao nešto na šta bi se njegovi sledbenici odvažili."

„Možda si u pravu kada to kažeš", reče Verin, pa spusti šolju sa čajem. „Dete, bilo bi pametno da se postaraš da se ovaj čaj pažljivo i oprezno ukloni."

„Dakle, to je to?“, upita Egvena sva sleđena. „Šta je s Tomasom?"

„Pozdravili smo se. On svoj poslednji sat provodi sa svojom porodicom."

Egvena odmahnu glavom. Sve joj to deluje kao neverovatna tragedija. „Došla si da mi priznaš i ubila si se u poslednjem pokušaju da zaslužiš iskupljenje?"

Verin se zasmeja. „Iskupljenje? Rekla bih da se to ne zaslužuje tako lako. Svetlost zna da sam učinila dovoljno toga da zaslužim veoma posebno iskupljenje. Ali sve je to vredelo. Zaista je vredelo. Ili možda ja to samo moram da govorim sebi."

Pruži ruku i izvuče kožnu torbicu ispod presavijenog ćebeta u podnožju Egveninog kreveta. Verin je pažljivo otkopča, pa izvadi dve stvari: dve knjige, obe u kožnim povezima. Jedna je bila veća, nalik na rečnik, mada na njenim crvenim koricama nije bio ispisan nikakav naslov. Druga je bila jedna tanka knjiga s plavim povezom. Korice i jedne i druge bile su pomalo izlizane od koriščenja.

Verin ih pruži Egveni. Ova ih kolebljivo prihvati, desnom rukom onaj težak veći tom, a levom rukom laganu plavu knjižicu. Mršteći se, pređe prstom po glatkoj koži i pogleda Verin.

„Svaka žena u Smeđem", poče Verin, „teži da za sobom ostavi nešto trajno. Da se bavi istraživanjem ili proučavanjem koje će biti značajno. Često se dešava da nas drugi optužuju za zanemarivanje sveta oko nas. Misle da smo zagledane samo unazad. Pa, to nije tačno. Ako smo rasejane, to je zbog toga što gledamo u budućnost, zbog toga što smo zagledane u one koje će doći nakon nas. A podaci i znanje koje prikupljamo... ostavljamo ih za njih. Ostali ađasi trude se da poboljšaju današnjicu; mi žudimo za time da poboljšamo sutrašnjicu."

Egvena spusti plavu knjižicu, pa najpre otvori crveni tom. Reči su bile ispisane sitnim i zbijenim rukopisom, koji je prepoznala kao Verinin. Nijedna rečenica nije imala nikakvog smisla. Sve je bilo čisto buncanje.

„Egvena, knjižica je ključ", objasni Verin. „U njoj je šifra koju sam koristila za pisanje tog toma. Taj tom je... delo. Moje delo. Moje životno delo."

„Šta je to?“, tiho upita Egvena, pretpostavljajući da možda i zna odgovor.

„Imena, mesta, objašnjenja", odgovori Verin. „Sve što sam otkrila o njima.

O vođama Prijatelja Mraka, o Crnom ađahu. Proročanstvima u koja veruju, ciljevima i pobudama različitih zavađenih strana među njima. Skupa sa spiskom, na samom kraju knjige, svih sestara iz Crnog ađaha koje sam mogla da otkrijem.“

Egvena se lecnu. „Svih?“