Oluja na obzorju полностью

„Čisto sumnjam da sam ih sve otkrila", nasmeši se Verin. „Ali mislim da sam razotkrila veliku većinu. Dajem ti reč, Egvena - umem da budem veoma temeljna."

Egvena sa strahopoštovanjem pogleda te dve knjige. Neverovatno! Svetlosti, ali to je veće blago od svake kraljevske riznice. Blago dragoceno kao Rog Valera. Diže pogled, sa suzama u očima, zamišljajući život proveden među Crnima, stalno gledajući, beležeči i radeći za opšte dobro.

„O, nemoj tako", reče joj Verin. Počela je da bledi u licu. „Njih ima mnogo među nama, poput crva koji kvare voće iznutra. Pa, mislila sam da je krajnje vreme da i mi imamo svog doušnika među njima. To vredi života jedne žene. Malo je ljudi imalo priliku da stvori nešto korisno i predivno kao što je ta knjiga u tvojim rukama. Egvena, svi mi težimo da promenimo budućnost. Mislim da se meni možda ukazala prilika da to učinim."

Verin duboko udahnu, pa se uhvati za glavu. „O. Ovo zaista brzo deluje. Moram da ti kažem još nešto - molim te, otvori crvenu knjigu."

Egvena to i učini, pa ugleda tanak kožni remen sa čeličnim tegićima na kraju, kakav se koristi za obeležavanje mesta u knjizi, premda je bio duži od onih koje je viđala.

„Obmotaj ga oko knjige", reče joj Verin, „obeleži njime bilo koju stranicu, pa spoji slobodne krajeve preko vrha."

Egvena je radoznalo posluša - stavi remen između nasumice odabranih stranica, pa zatvori knjigu. Onu manju knjigu stavi preko veće, pa uze duge krajeve obeleživača stranica koji su viših iznad i ispod knjige i njima obmota oba toma. Primetila je da se tegovi uklapaju jedan u drugi. Prikopča ih.

I knjige nestaše.

Egvena se lecnu. I dalje ih je osećala u rukama, ali knjige su bile nevidljive.

„Bojim se da to radi samo na knjigama", zevnu Verin. „Izgleda da je neko iz Doba legendi bio veoma zabrinut za to da svoj dnevnik sakrije od drugih." Malčice se nasmeši, ali bila je sve bleđa.

„Hvala ti, Verin", kaza joj Egvena, otkopčavajući i razvezujući obeleživač stranica. Tomovi se opet pojaviše. „Volela bih da je postojao neki drugi način..."

„Priznajem da je otrov bio pomoćni plan“, kaza Verin. „Nisam željna smrti; ima još toga što moram da završim. Srećom, postarala sam se da se neke od njih... privedu kraju, u slučaju da se ne vratim. Bez obzira na to, moja prva namera bila je da pronađem Štap zakletvi, pa da vidim mogu li da se poslužim njime da uklonim zavete položene Velikom gospodaru. Nažalost, Štap zakletvi je nekud nestao."

Serin, pomislila je Egvena, i ostale. Mora da su ga opet uzele. „Verin, žao mi je“, reče.

„To možda i ne bi urodilo plodom", kaza Verin, pa se zavali u krevet i namesti jastuk iza svoje prosede smeđe kose. „Postupak polaganja tih zaveta Velikom gospodaru bio je... krajnje određen. Ali želim da s tobom podelim još jednu sitnicu. Dete, u Kuli je jedna od Izabranih. Reč je o Mesani. Sigurna sam u to. Nadala sam se da ću moći da ti otkrijem ime pod kojim se krije, ali oba puta kada sam se sastajala s njom, bila je toliko zabrađena da nisam mogla da je razaznam. Ono što jesam videla zabeleženo je u crvenoj knjizi.

Pazi se kakve poteze povlačiš. Pazi kako ćeš napasti. Prepustiću tebi odluku želiš li da pokušaš da ih pohvataš sve odjednom, ih želiš da najpre u tajnosti uhvatiš one najvažnije među njima. Možda ćeš i rešiti da ih držiš na oku i da vidiš možeš li da sasečeš njihove spletke. Jedno dobro ispitivanje moglo bi da osvetli neka pitanja na koja ja nisam mogla da odgovorim. Za tako mlado čeljade, moraš doneti mnogo odluka." Ona zevnu, pa se onda namršti i lecnu od bola.

Egvena ustade i priđe joj. „Hvala ti, Verin. Hvala ti na tome što si me odabrala da nosim ovo breme."

Verin se blago nasmeši. „Dobro si iskoristila trunčice koje sam ti ranije dala. To su bile baš zanimljive okolnosti. Amirlin je naredila da ti saopštim sve što je potrebno da loviš Crne sestre koje su pobegle iz Kule, pa sam morala da poslušam, iako je vodstvo Crnog ađaha poludelo od tog naređenja. Znaš, nije trebalo da ti dam onaj ter’angreal za snevanje - ali uvek sam imala izvestan osećaj u vezi s tobom."

„Nisam sigurna da zaslužujem takvo poverenje." Egvena pogleda knjigu. „Poverenje kakvo si mi ti ukazala."

„Gluposti, dete", reče Verin i opet zevnu, a oči joj se sklopiše. „Bićeš ti Amirlin. Uverena sam u to. A Amirlin bi trebalo da bude dobro naoružana znanjem. To je, između ostalog, najsvetija dužnost Smeđeg - da naoruža svet znanjem. Ja sam i dalje jedna od njih. Molim te, postaraj se da one znaju - premda će reč Crna možda zanavek žigosati moje ime, da mi je duša Smeđa. Reci im..."

„Hoću, Verin", obeća Egvena. „Ali duša ti nije Smeđa. Ja to lepo vidim."

Oči joj zatreptaše i otvoriše se, pa se zagledaše u Egvenine, a veđe joj se namrštiše.

„Duša ti je blistavobela, Verin“, tiho joj kaza Egvena. „Kao sama Svetlost."