Adelorna Bastin trčala je kroz hodnike Bele kule. Prvi put u životu zažalila je zbog izoštrenih čula koja su posledica držanja Moći u sebi. Mirisi su izraženiji, ali ona oseća samo smrad spaljenog drveta i mrtvog mesa. Boje su živopisnije, ali ona vidi samo pepeljaste ožiljke na skršenom kamenju, gde su plamene kugle ili šibe padale. Zvuci su oštriji, ali čula je samo vrištanje, psovke i raskalašne krike onih užasnih zveri u vazduhu.
Užurbano se spusti niz jedan mračni hodnik, boreći se za dah, sve dok ne stiže do jedne raskrsnice. Zaustavi se, pa se uhvati za nedra. Mora da nađe one koji pružaju otpor. Svetlosti, nemoguće da su sve pale, zar ne? Nekoliko Zelenih stajalo je s njom i borilo se. Videla je kako Džosejn umire kada je tkanje Zemlje uništilo zid iza nje i videla je Marteru zarobljenu nekakvim metalnim povocem koji joj je stavljen oko vrata. Adelorna nije znala
Diže se na noge, pa obrisa sa čela krv, koja je lila iz ranice nastale tako što ju je očešao kameni opiljak. Zavojevača jednostavno ima tako mnogo, sa onim njihovim čudnim kalpacima i ženama koje se koriste kao oružje. A one su tako veste sa smrtonosnim tkanjima! Adelorna se osećala posramljeno. Borbeni ađah nije nego! Zelene s njom izdržale su svega nekoliko minuta pre nego što su pretrpele poraz.
Boreći se za dah, nastavi niz hodnik. Držala se podalje od spoljnog ruba Kule, gde je najverovatnije da su zavojevači. Je li pobegla onima koji su je progonili? Gde li se nalazi? Na dvadeset drugom spratu? Izgubila je račun preko koliko je stepeništa pobegla.
Ukočila se; osetila je usmeravanje kako joj se približava s desne strane. To može da znači da dolaze zavojevači, ili može da znači da dolaze sestre. Pokoleba se, ali stisnu zube. Ona je kapetan-general Zelenog ađaha! Ne može se tek tako dati u beg i sakriti.
Hodnik o kom je mislila obasja svetlost baklji, praćena zlokobnim senkama ljudi u čudnim oklopima. Jedan odred osvajača izlete iza ugla, a s njima i dve žene - one što su spojene povocem. Adelorna nije mogla a da ne cikne, bežeći koliko su je noge nosile. Ona oseti kako je štit pritiska, ali prečvrsto je držala saidar, tako da se štit nije sklopio oko nje pre nego što je zamakla za ugao. Nastavi da beži, sva omamnjena i boreći se za dah.
Zamače za drugi ugao i skoro prolete kroz pukotinu u spoljnom zidu Kule. Zatetura se na otvorenoj ivici, gledajući nebo puno groznih čudovišta i vatre. Vrisnu, pa se zatetura unazad, okrećući se od rupe. S njene desne strane bio je nekakav šut. Uspentra se preko izvaljenog kamenja. Hodnik se tu nastavlja! Mora da...
Štit se postavi između nje i Izvora, ovoga puta se zatvorivši. Ona uzdahnu, pa se zatetura i pade. Neće je uhvatiti! Ne mogu je uhvatiti! Ne to!
Ona pokuša da nastavi dalje, ali tkanje Vazduha steže joj se oko gležnja i povuče je preko polomljenih podnih pločica. Ne! Tkanje je vuče tačno prema odredu vojnika, s kojim je sada dva para žena povezanih povocima. U oba para je po jedna žena u sivoj haljini i jedna u crveno-plavoj ukrašenoj munjama.
Jedna druga žena u crveno-plavoj odeći joj priđe, noseći nešto srebrnasto u rukama. Adelorna vrisnu, ne želeći da prihvati to što se dešava i gurajući štit. Treća žena smireno kleknu pored nje i stavi srebrni okovratnik Adelorni na vrat.
Ovo se ne dešava.
„Ah, baš lepo“, otegnuto joj reče treća žena. „Ime mi je Gregana, a ti ćeš biti Sivi. Sivi će biti dobra damane. To jasno vidim. Sivi, dugo sam čekala na ovaj trenutak."
„Ne“, prošapta Adelorna.
„Da.“ Gregana se duboko nasmeši.
A onda, zapanjujuće, okovratnik se na Adelorninom vratu otvori i pade na pod. Gregana je na tren delovala zapanjeno, pre nego što je sagorela u blesku ognja.
Adelorna razrogači oči i ustuknu od iznenadne vreline. Leš u pocrneloj crveno- plavoj haljini skljoka se na pod pred njom, pušeći se i smrdeći na sprženo meso. Adelorna tek tada postade svesna izuzetno snažnog usmeravanja iza nje.
Napadači zavrištaše, a žene u sivom stadoše da tkaju štitove. To se pokaza pogrešnim izborom, pošto se povod obe žene otključaše kako ih vijugavi talasi Vazduha vešto i hitro otvoriše. Samo jedan otkucaj srca nakon toga, jedna od žena u crvenom i plavom nestade u blesku munje, a preko druge zapalaca vijugavi plamen, nalik na zmije u napadu. Ona je vrištala dok je umirala, a jedan vojnik je vikao. Mora da je to bila naredba za povlačenje, jer su se vojnici dali u beg, ostavljajući za sobom dve prestravljene žene, kojima su jezicima Vazduha skinuti povoci.
