Otvorivši vrata, proviri napolje. Niz hodnik su se pružala bleda vrata od zlatastog drveta. Između njih visile su šarene tapiserije, a duž belo popločanog poda pružao se plavi tepih. Ali nikoga nije bilo. Nije bilo straže. Prebacio je plašt preko ramena i pohitao napolje. E sad, samo da pronađe izlaz.
Malo je lutao stepeništima, hodnicima i preko otvorenih dvorišta pre no što je pronašao šta mu je trebalo, vrata koja su vodila napolje. Pred njima je bilo sveta: služavke i u belo odevene polaznice žurile su uposleno, polaznice još više od služavki; šačica prosto odevenih muških slugu nosila je velike kovčege i druge terete. Bilo je čak i nekoliko Aes Sedai.
Aes Sedai, obuzete svojim poslovima, nisu ga ni videle dok ih je mimoilazio, ili bi ga tek okrznule pogledom u prolazu. Nosio je seljačku odeću, mada dobrog kroja; nije ličio na skitnicu, a po slugama se videlo da je u tom delu Kule muškarcima dozvoljen pristup. Pretpostavljao je da ga smatraju samo još jednim slugom, što mu je sasvim odgovaralo, sve dok ne budu tražili da diže nešto teško.
Pomalo mu je bilo žao što nijedna od tih žena nije bila Egvena ili Ninaeva, ili makar Elejna.
Ali kada se jednom našao napolju, pod vedrim jutarnjim nebom sa samo nekoliko paperjastih oblačaka, na neko vreme zaboravi žene. Gledao je preko širokog kaldrmisanog dvorišta s jednostavnom kamenom fontanom u sredini i vojničkim zgradama od sivog kamena na suprotnoj strani. Skoro da su podsećale na ogromnu stenu između nekoliko stabala koja su rasla iz ograđenih rupa u kaldrmi. Gardisti u košuljama sedeli su ispred dugih niskih građevina i starali se za svoje oružje, oklope i opremu. Sada su mu stražari i bili potrebni.
Odbazao je preko dvorišta i zagledao u vojnike, kao da nema pametnija posla. Razgovarali su i smejali se dok su radili, kao žeteoci po svršetku žetve. Povremeno bi neko od njih radoznalo pogledao Meta koji se među njima šetao, ali niko ga nije pitao šta tu traži. S vremena na vreme postavio bi poneko pitanje. Naposletku je dobio odgovor koji je tražio.
„Čuvar mosta?“ – reče stameni tamnokosi čovek, najviše pet godina stariji od Meta. Govorio je s izrazitim ilijanskim naglaskom. Možda je bio mlad, ali preko levog obraza pružao mu se tanak beli ožiljak, a po onome kako je čistio svoj mač videlo se da je sposoban i da zna šta radi. Zaškiljio je u Meta i odmah se vratio svom poslu. „Ja sam čuvar mosta, i budem ću da se vratim tamo večeraske. Što pitaš?“
„Samo me zanima kakvo je stanje na drugoj strani reke.“
„Kojoj strani reke?“ – spokojno upita gardista. Nije dizao pogled s nauljene krpe kojom je čistio sečivo.
„Uh... istočnoj. Na istočnoj strani.“
„Nema blato. Beli plastovi.“ Čovek se nagnu u stranu i pijunu, ali glas mu se nimalo nije promenio. „Beli plastovi guraju si nosevi u svako selo na deset milja odavde. Nikog nisu još povredili, ali samo što bivaju tamo uznemirava narod. Sreća me napustila ako ne misim kako pokušavaju da ne izazovedu, jer se čine da bi napadnuli da mogu. Nije to dobro za putnici.“
„A šta je, onda, sa zapadom?“
„Isto.“ Gardista diže pogled ka Metu. „Ali ti si nećeš da pređeš, momče, ni na istok ni na zapad. Tvoje ti je ime Metrim Kauton, sreća me ostavila ako nije. Sinoć je jedna sestra, i to lično, došla do mosta ’de ja stražarim. Tol’ko nam je ponavljala crte od tvojeg lica da smo ih svi naučili. Gost, rekla je, i da ne bude povređen. Ali ni da mu se ne da iz grada, pa makar ako moramo da mu svežemo i ruke i noge.“ Skupi oči. „Da nije da si nešto ukradeo od nji’?“ – sumnjičavo upita. „Ne sličiš mi na one što su kod sestara gosti.“
„Ništa nisam ukrao!“ – uvređeno kaza Met.
„Ne, nije da ti to viđam na licu. Jok lopovluk. Ali jes mi sličiš na čoveka što pokušade da mi pre triju dana proda Rog Valera. Tako mi je ustvrdio da je, onako iskrivljen i izanđao. Da nemaš i ti Rog Valera na prodaju? Ili, možda, Zmajev mač?“
