Egvena natera sebe da sačeka da joj Aes Sedai doda zavežljaj, umesto da joj ga otme. „Hvala, Aes Sedai.“ Pokuša krajičkom oka da vidi šta je s papirima; nije mogla da oceni da li ih je neko čitao. Vrpca je i dalje bila vezana.
Elaidino lice beše ledeno poput njenog glasa. „Nisam želela da ti večeras budeš ovde. Ne stoga što sam se bojala šta će se desiti; niko to nije mogao da predvidi. Već zbog onog što si. Divljakuša.“ Egvena pokuša da se pobuni, ali Elaida nastavi, neumoljivo kao planinski glečer. „Oh, znam da su te Aes Sedai naučile da usmeravaš, ali i dalje si divljakuša. Divljakuša u duhu, po ponašanju. Imaš ogroman potencijal, inače večeras ne bi tamo preživela, ali potencijal ništa ne menja. Mislim da ti nikada nećeš postati deo Bele kule, ne kao mi ostale, bez obzira na kom prstu nosila svoj prsten. Bolje bi bilo da si naučila dovoljno da ostaneš živa i zadovoljila se time. Bolje da si se vratila u svoje pospano selo. Daleko bolje.“ Okrenuvši se u mestu, besno je izašla iz odaje.
„Polaznici bih pomogla, dete“, spokojno odvrati Šerijam, a Egvena se žacnu. Znači, ponovo je „dete“. „Pokušavam da zaštitim polaznice kada im je to potrebno, budući da ne mogu same da se brane. Ti si sada Prihvaćena. Vreme je da naučiš kako da vodiš računa o sebi.“
Egvena pogleda Šerijam u oči i zapita se da li joj se samo učinilo da je poslednja rečenica bila naglašena. Šerijam je imala prilike isto koliko i Elaida da pročita spisak imena i zaključi kako je Egvena umešana s Crnim ađahom.
„Seti se da još nisi Aes Sedai, dete.“ Uprkos oštrom glasu, Šerijam se nasmeši, ali osmeh iščeznu kad je nastavila: „Ne znam šta se desilo. Izuzev da si skoro poginula.“
„Ko zna šta se dešava s onima koje ne izađu iz ter’angreala?“ – reče Alana kad im se pridružila. Zelena sestra bila je poznata po svojoj naprasitosti koliko i po smislu za humor. Neki su govorili da ume munjevito da pređe od jednog do drugog, i ponovo nazad, pre no što čovek trepne, ali Egvenu je gledala skoro potčinjeno. „Dete, trebalo je ovo da zaustavim dok sam imala priliku, onda kad sam prvi put primetila onaj – odjek. Vratio se. To se desilo. Vratio se hiljadu puta jači. Deset hiljada puta. Izgledalo je skoro kao da ter’angreal pokušava da odseče tok od saidara – ili da istopi pod. Izvinjavam se, mada reči nisu dovoljne. Ne za ono što ti se skoro dogodilo. Kažem sledeče, a zbog Prve zakletve znaš da je istina: da bih pokazala kako se osećam, zamoliću majku za dozvolu da s tobom delim vreme provedeno u kuhinji. I, da, tvoje posete Šerijam. Da sam uradila ono što je trebalo, ti ne bi bila u opasnosti da izgubiš život, i za to ću se iskupiti.“
Šerijam se sablažnjeno nasmeja. „Nikad ti to neće dozvoliti, Alana. Sestra u kuhinji, a kamoli... To je nečuveno. Nemoguće! Radila si kako si mislila da je ispravno. Ni za šta nisi kriva.“
„Nisi ti kriva, Aes Sedai“, reče Egvena.
