Ponovorođeni Zmaj полностью

Met se trže na spomen Roga, ali uspe da kaže smirenim glasom: „Bio sam bolestan.“ Sada su ga i drugi gardisti gledali. Svetlosti, sada svi znaju kako ne smem da napuštam grad. Natera se da se nasmeje. „Sestre su me Izlečile.“ Neki gardisti namrštiše se na njega. Možda su mislili kako bi drugi trebalo da ukažu više poštovanja, no da zovu Aes Sedai sestrama. „Pretpostavljam da Aes Sedai ne žele da odem pre no što mi se povrati snaga.“ Upinjao se da ubedi u to sve te ljude koji su ga gledali. Samo jedan Izlečeni čovek. Ništa više. Ne morate više da se mučite oko njega.

Ilijanac klimnu. „Jes da izgledaš si ko boles’an. Možda to i jesje razlog. A1 nikade ja ne čuh da se tol’ko trudu da jednoga bolesnika zadržu u gradu.“

„To je razlog“, čvrsto reče Met. Svi su ga i dalje gledali. „Pa, moram da idem. Rekle su mi da moram da šetam. Dosta dugih šetnji. Da povratim snagu, znate.“

Osećao je kako ga njihovi pogledi prate dok je odlazio, pa se namršti. Jednostavno je nameravao da otkrije koliko je njegov opis raširen. Ako su samo zapovednici među stražarima mostova znali za ovo, možda i može da se izvuče. Uvek je bio dobar u neprimetnom izvlačenju. I uvlačenju. Taj dar si morao da razviješ kada ti majka stalno sumnja kako spremaš neki nestašluk, a pride imaš četiri sestre da te otkucaju. Sada sam se postarao da polovina gardista dobro zapamti moj lični opis. Krv i krvavi pepeo!

Dvorišta u Kuli većinom su bila vrtovi puni drveća – kožolista, papirkora i brestova. Ubrzo je šetao duž jedne široke krivudave staze posute šljunkom. Osećao bi se kao u šetnji kroz kakvu šumu da se iznad krošanja nisu videli tornjevi. A i bela masivnost same Kule iza njega pritiskala ga je kao da ju je na ramenima nosio. Ako postoji neki izlaz na koji se ne pazi, ovo je bilo pravo mesto da ga pronađe. Ukoliko uopšte postoji.

Na stazi pred njim pojavi se devojka u polazničkom belom. Koračala je prema njemu. Obuzeta svojim mislima isprva ga nije primetila. Kada mu je prišla dovoljno da joj vidi krupne tamne oči i upletenu kosu, on se iznenada isceri. Poznavao je tu devojku – iz maglom ispunjenih dubina izroni sećanje – mada nikada ne bi očekivao da je tu vidi. Nikada nije pomislio da će je uopšte ponovo videti. Kezio se sam sebi. Dobra sreća da bude ravnoteža lošoj. Koliko se sećao, volela je momke.

„Elsa“, pozva je. „Elsa Grinvel. Sećaš me se, zar ne? Met Kauton. Jedan prijatelj i ja posetili smo imanje tvog oca. Sećaš se? Jesi li to odlučila da postaneš Aes Sedai?“

Ona stade kao ukopana i zagleda se u njega. „Šta ti tražiš napolju?“ –hladno upita.

„Znaš za to, je li?“ Približio joj se, ali ona ustuknu, održavajući razdaljinu među njima. Zastao je. „Nije zarazno. Izlečen sam, Elsa.“ One krupne tamne oči kao da su skrivale više znanja no što se on sećao, i nisu bile ni izbliza onako tople, ali pretpostavljao je da učenje za Aes Sedai može to da uradi. „Šta je bilo, Elsa? Ponašaš se kao da me ne poznaješ.“

„Znam te“, odvrati ona. Nije se ni ophodila kao što se on sećao; sada je mogla Elejnu da podučava. „Imam... posla. Pusti me da prođem.“

Namrštio se. Staza je bila široka za šestoro, da koračaju naporedo a da ne moraju da se guraju. „Rekoh ti da nije zarazno.“

„Pusti me da prođem!“

Mrmljajući sebi u bradu, on se izmače do ivice staze. Mimoišla ga je drugom stranom, sve vreme pazeći da joj se ne približi. Pošto je prošla, ubrza korak, osvrćući se sve dok nije zašla za krivinu i izgubila ga s vida.

Htela je da se uveri da je ne pratim, gorko pomisli. Najpre gardisti, a sada i Elsa. Danas nemam sreće.

Ponovo krete i uskoro odnekud začu žestoko klepetanje, kao od desetine štapova što se sudaraju. Radoznalo krete tamo i zađe među drveće.

Malo dalje naiđe na širok brisani prostor nabijene zemlje, najmanje pedeset koraka širok i skoro dvostruko toliko dug. Pod drvečem naokolo na izvesnom razmaku bili su postavljeni drveni stalci sa štapovima, mačevima za vežbanje načinjenim od labavo povezanih drvenih štapića i sa nekoliko pravih mačeva, sekira i kopalja.

Po tom brisanom prostoru parovi muškaraca, uglavnom goli do pojasa, mlatili su se mačevima za vežbanje. Neki su se kretali tako glatko da se činilo kao da plešu, kao da se prelivaju iz stava u stav, iz udarca u protivudarac. Ni po čemu, sem po veštini, nisu se razlikovali od ostalih, ali Met beše siguran da gleda Zaštitnike.

Oni koji se nisu tako vešto kretali svi do jednog bili su mlađi. Na svaki par motrio je budnim okom stariji čovek koji je čak i dok je mirno stajao zračio opasnošću. Zaštitnici i učenici, zaključi Met.