Ponovorođeni Zmaj полностью

Met je tek nejasno bio svestan jedne Aes Sedai koja je pojurila da se pobrine za Elejninog oborenog brata. Nadam se da je dobro. Trebalo bi da jeste. Ja bih se jače udario kad sam padao s ograda. I dalje je morao da se postara za Galada, a ovaj je, sudeći po tome kako se držao i kako je pripremio mač, počeo da ga uzima zaozbiljno.

U tom trenutku Metu zaklecaše kolena. Svetlosti, ne sme sada da mi pozli. Ali osećao je kako se polako vraća onaj osećaj slabosti, i gladi kao da danima nije jeo. Ako ga budem čekao, pašću na nos. Krete napred, napevši se iz petnih žila da mu kolena ne klecaju. Srećo, ostani sa mnom.

Već posle prvog udarca znao je da je sreća, ili veština, ili šta god bilo to što ga je dovelo dotle, i dalje s njim. Galadu uspe da uz glasno kleptanje odbije taj udarac, i sledeći, sledeći i sledeči, ali lice mu se ukočilo od napora. Taj vešti mačevalac, skoro podjednako dobar kao Zaštitnici, borio se svakom trunčicom veštine samo da odbije Metov štap. Nije napadao; mogao je samo da se brani. Stalno se kretao u stranu, opirući se da odstupi, ali Met ga je pritisnuo, munjevito vitlajući štapom. Galad ustuknu jedan korak, pa još jedan. Drveno sečivo bilo je jadan štit protiv štapa.

Met je bio gladan kao vuk. Znoj mu je curio u oči, a snaga se gubila kao da je isticala sa znojem. Ne još. Još ne smem da pokleknem. Moram da pobedim. Sada. S urlikom usmeri svu snagu u poslednji napad.

Štap sevnu pored Galadovog mača i munjevito udari koleno, pa zglob i rebra, da bi se naposletku poput koplja zario u Galadov trbuh. Galad zastenja i presamiti se, boreći se da ne padne. Štap je podrhtavao u Metovim šakama, na rubu da zada poslednji udarac u grlo. Galad pade na zemlju.

Met skoro baci štap shvativši šta je namerio da uradi. Pobediti, ne ubiti. Svetlosti, šta sam mislio? Nagonski zabi kraj štapa u zemlju, i kako to učini, morade čvrsto da ga zgrabi da bi ostao na nogama. Glad ga je izdubila kao nož. Iznenada shvati da ga ne gledaju samo Aes Sedai i Prihvaćene. Sve vežbanje, sve učenje je prestalo. I Zaštitnici i učenici stajali su i gledali.

Hamar stade pored Galada koji je još stenjao na zemlji pokušavajući da se pridigne. Zaštitnik viknu: „Ko je bio najveći majstor sečiva svih vremena?“

Iz grla desetina učenika začu se povik: „Džerom, Gaidine!“

„Da!“ – viknu Hamar, okrenuvši se da ga svi čuju. „Džerom se u životu borio preko deset hiljada puta, u bitkama i pojedinačno. Samo je jednom bio pobeđen. Pobedio ga je seljak sa štapom! Zapamtite to. Zapamtite šta ste upravo videli.“ Spustio je pogled ka Galadu i stišao glas. „Ako ne možeš da ustaneš, momče, gotovo je.“ Podigao je ruku, na šta se Aes Sedai i Prihvaćene sjatiše oko Galada.

Met se sroza niz štap na kolena. Nijedna Aes Sedai nije ga ni pogledala. Ali jedna Prihvaćena jeste, punačka devojka koju bi možda voleo da pozove na ples, da nije htela da postane Aes Sedai. Ona se namršti na njega, frknu, pa se okrete da gleda šta Aes Sedai rade oko Galada.

Met s olakšanjem vide da je Gavin na nogama i podiže se i sam kada mu on priđe. Ne smem pokazati slabost. Nikada se neću izvući odavde ako odluče da me neguju od zore do zore. Gavinova crvenozlatna kosa bila je umrljana od krvi, ali nije se videla ni posekotina ni modrica.

On gurnu Metu u ruke dve srebrne marke i suvo reče: „Mislim da ću sledeči put slušati.“ Primeti Metov pogled i dodirnu se po glavi. „Izlečile su me, ali nije bila teška povreda. Od Elejne sam često zadobijao gore. Dobar si s tim.“

„Ne kao moj stari. Koliko ja pamtim, svake godine je pobeđivao na takmičenju u borbi štapovima za Bel Tin, izuzev jednom ili dvaput kada je pobedio Randov stari.“ Gavin ga ponovo radoznalo pogleda, a Met požele da nije ni pomenuo Tama al’Tora. Aes Sedai i Prihvaćene bile su i dalje oko Galada. „Ja... Mora da sam ga teško povredio. Nisam hteo to da uradim.“