Ponovorođeni Zmaj полностью

Za to poslednje nije bila sigurna, ali znala je da ostali snovi mora da nešto znače. Ranije, kada je bila uverena da može verovati Anaiji, pre no što je napustila Kulu, pre no što je saznala kako Crni ađah zaista postoji, malčice opreznog ispitivanja Aes Sedai – tako veštog da Anaija u tome nije videla ništa više od radoznalosti koju je Egvena i inače ispoljavala – otkrilo je da su Snevačevi snovi o ta’verenima skoro uvek značajni, a što je ta’veren snažniji, to je više „skoro uvek“ bivalo „sigurno“.

Ali i Met i Perin bili su ta’vereni. I njih je sanjala. Bili su to čudni snovi, još teži za razumevanje od onih o Randu. Perin sa sokolom i jastrebom na ramenima. Samo što je jastrebica u kandžama držala povodac – Egvena je nekako bila sigurna da su obe ptice ženke – i pokušavala da ga priveže Perinu oko vrata. Od toga se sva naježila; nije volela snove o povocima. I onaj san o Perinu – s bradom! – kako predvodi ogroman čopor vukova koji se pružao koliko god je oko moglo da vidi. Oni o Metu bili su još gori. Met stavlja svoje levo oko na terazije. Met obešen o granu. Bio je i san o Metu i Seanšanima, ali bila je voljna da ga svrsta među noćne more. Mora da je to bila samo noćna mora. Baš kao i onaj san u kome je Met govorio Stari jezik. To mora da je došlo od onoga što je čula tokom Lečenja.

Uzdahnu, a uzdah se pretvori u zevanje. Posle doručka njih tri su otišle u njegovu sobu da ga posete, ali nije bio tamo.

Verovatno mu je dovoljno dobro da igra. Svetlosti, sada ću verovatno sanjati kako pleše sa Seanšankama! Nema više snova, odlučno reče sebi. Ne sada. Razmišljaću o njima kada ne budem ovako umorna. Pomisli na kuhinju, podnevni obrok koji će uskoro uslediti, a potom na večeru, i sutra ponovo doručak. Na šerpe, pranje i ribanje do u beskonačnost. Ako ikada više budem odmorna. Pomerivši se na krevetu, ponovo pogleda svoje prijateljice. Elejna je i dalje čitala spisak imena. Ninaeva je usporila šetkanje. Svakog trena Ninaeva će to ponovo reći. Svakog trena.

Ninaeva zastade i pogleda Elejnu. „Ostavi to. Već smo dvadeset puta prešle preko toga. Nema nijedne korisne reči. Verin nam je dala smeće. Ali pitanje je da li je to sve što zna, ili nam je to smeće namerno uručila?“

Kao što sam i očekivala. Proći će možda pola sata pre no što to ponovo kaže. Egvena se mrštila na svoje šake. Bilo joj je drago što ih ne vidi jasno. Prsten Velike zmije delovao je tako – kao da mu tu nije mesto; na rukama smežuranim od vrele sapun jave vode.

„Pomoči će ako znamo njihova imena“, odvrati Elejna. I dalje je čitala. „Pomoči će ako znamo kako izgledaju.“

„Dobro znaš šta hoću da kažem“, odreza Ninaeva.

Egvena uzdahnu i, prekrstivši ruke pred sobom, nasloni bradu na njih. Sunce se nije ni naziralo na obzorju kad je jutros izašla iz Šerijamine radne sobe, a Ninaeva je sa svećom sačekala u hladnom i mračnom hodniku. Nije je jasno videla, ali činilo joj se da je Ninaeva besna kao ris. I znala je da to u narednih nekoliko minuta ništa neće promeniti. Zato je bila tako razdražena. Kada je reč o ponosu, osetljiva je kao muškarac. Ali ne bi trebalo da se istresa na meni i Elejni. Svetlosti, ako Elejna može da istrpi, i ona bi trebalo. Nije više Mudrost.

Elejna nije ni primetila da je Ninaeva razdražena. Zamišljeno se zagleda u daljinu. „Lijandrin je bila jedina Crvena. Svi ostali Ađasi izgubili su po dve.“

„Oh, ućuti, dete“, kaza Ninaeva.

Elejna mahnu levom rukom da pokaže svoj prsten Velike zmije, uputi Ninaevi značajan pogled, i nastavi: „Sve su rođene u različitim mestima, a samo dve u istoj zemlji. Amiko Nagojin je najmlađa, samo četiri godine starija od Egvene i mene. Džoija Bajir mogla bi nam biti baba.“

Egveni se ni najmanje nije dopadalo što jedna iz Crnog ađaha nosi isto ime kao i njena kći. Glupa devojko! Ljudi se ponekad isto zovu, a ti nikada nisi rodila kćerku. Nije bilo stvarno!

„A šta nam to govori?“ Ninaevin glas bio je suviše smiren; bila je spremna da prsne poput kola punih vatrometa. „Kakve si to tajne otkrila koje su meni promakle? Napokon, matora sam i ćorava!“