Ponovorođeni Zmaj полностью

Gavin pogleda u tom pravcu – ništa se nije videlo sem dva prstena ženskih leđa; spoljašnji prsten činile su bele haljine Prihvaćenih što su provirivale preko ramena Aes Sedai koje su klečale – i nasmeja se. „Nisi ga ubio, čuo sam ga kako stenje. Tako da bi do sada trebalo da je na nogama, ali one neće dozvoliti da im ova prilika promakne, sad kad ga imaju u šakama. Svetlosti, četiri su iz Zelenog ađaha!“ Met ga zbunjeno pogleda – Zelenog ađaha? Kakve to veze ima s bilo čim? – a Gavin odmahnu glavom. „Nije bitno. Samo budi uveren da najgore o čemu Galad mora da brine jeste da ne završi kao Zaštitnik nekoj Zelenoj Aes Sedai pre no što mu se raščisti u glavi.“ Ponovo se nasmejao. „Ne, ne bi to uradile. Ali kladio bih se u te dve moje marke u tvojoj ruci da bi neke od njih volele da mogu.“

„Ne tvoje marke“, odvrati Met, stavivši ih u džep kaputa, „moje.“ Malo je šta razabrao iz objašnjenja, izuzev da je Galad dobro. Sve što je znao o odnosu Zaštitnika i Aes Sedai bili su odlomci sećanja na Lana i Moirainu, a u njima nije bilo ničeg od onoga što je Gavin sada nagoveštavao. „Misliš li da će mi one zameriti ako sada pokupim svoj novac od njega?“

„Vrlo verovatno“, suvo reče Hamar koji im se pridružio. „U ovom trenutku nisi baš popularan kod tih određenih Aes Sedai.“ Frknuo je. „Čovek bi pomislio da bi se čak i Zelene Aes Sedai ponašale bolje od šiparica. Nije toliko zgodan.“

„Nije“, složi se Met.

Gavin im se obojici isceri, ali Hamar ga prostreli pogledom. „Evo“, reče Zaštitnik gurnuvši Metu u ruku još dva srebrna novčića. „Ja ću kasnije uzeti od Galada. Odakle si, momče?“

„Iz Maneterena.“ Met se zaledi kad shvati šta je rekao. „Mislim, iz Dve Reke. Slušao sam previše starih priča.“ Samo su ga gledali, ništa ne govoreći. „Ja... mislim da ću otići da potražim nešto za jelo.“ Još nije odzvonilo ni za sredinu jutra, ali oni klimnuše kao da to ima smisla.

Zadržavši štap – niko mu nije rekao da ga vrati – hodao je polako sve dok ga drveće nije sakrilo od pogleda s vežbališta. Tada se oslonio o štap kao da ga jedino on drži na nogama. Možda je tako i bilo.

Činilo mu se da bi, ako razgrne kaput, umesto trbuha video rupu koja raste sve više i proždire ga. Ali nije mislio na glad. Slušao je glasove u svojoj glavi. Govoriš Stari jezik, momče? Iz Maneterena. Stresao se. Svetlost mi pomogla, sve se dublje ukopavam. Moram da se izgubim odavde. Ali kako? Vukao se prema Kuli kao kakav starac. Kako?

S bradom na dlanovima Egvena je ležala na Ninaevinom krevetu i posmatrala je kako korača tamo-ovamo. Elejna se pružila ispred kamina, još punog pepela od sinoćne vatre. Ponovo je proučavala spisak imena koji im je dala Verin, iznova strpljivo čitajući svaku reč. Ostale hartije, spisak ter’angreala, bile su na stolu; pročitale su ih samo jednom, zaprepašćene, i nisu više razgovarale o njima, mada su pričale o svemu ostalom. I raspravljale se, takođe.

Egvena priguši zevanje. Bila je tek sredina jutra, ali nijedna od njih nije se naspavala. Morale su rano da ustanu. Zbog kuhinje, i doručka. I svega drugog, o čemu nije htela da razmišlja. Ono malo spavanja što je ugrabila bilo je ispunjeno neprijatnim snovima. Možda bi Anaija mogla da mi pomogne da ih razumem, one što ih treba razumeti, ali... Ali šta ako je ona Crni ađah? Posle prošle noći, kad je u onoj odaji buljila u svaku prisutnu ženu pitajući se da li je Crni ađah, teško je i u koga mogla da ima poverenja sem u svoje dve drugarice. Ali žarko je želela da joj nekako uspe da protumači te snove. Lako je bilo razumeti košmarne snove o onome što se odigralo unutar ter’angreala, mada se od njih budila jecajući. Sanjala je i Seanšane. Žene u haljinama s munjama izatkanim preko grudi, kako stavljaju povoce dugom redu žena s prstenovima Velike zmije i primoravaju ih da dozivaju munje protiv Bele kule. Prenula se naglo, oblivena hladnim znojem, ali bila je to samo noćna mora. I san o Belim plaštovima kako njenom ocu vezuju ruke. Pretpostavljala je da je taj košmar izazvan time što se uželela doma, ali ostali...

Ponovo je pogledala druge dve. Elejna je i dalje čitala. Ninaeva se i dalje šetala.

Sanjala je Randa, kako poseže za nekim mačem od kristala, a ne vidi tananu mrežu što pada preko njega. I sanjala ga je kako kleči u odaji gde je vreli vetar nosio prašinu preko poda, a stvorenja poput onih na Zmajevom barjaku, samo mnogo manja, lebdela su na tom vetru i stopila mu se s kožom. Sanjala ga je i kako ulazi u ogromnu rupu u nekoj crnoj planini; rupu ispunjenu crvenkastim sjajem, kao od ogromnih vatri u dubini. Čak je sanjala i da se sukobio sa Seanšanima.