Ponovorođeni Zmaj полностью

Egvena nije oklevala pre no što je uzela prsten iz Ninaevine ruke. Želela je da okleva – želela je da drži ruke k sebi – ali nije, i bilo joj je drago zbog toga. „Za mene kažu da sam možda Snevač. Ne znam daje li mi to ikakvu prednost, ali Verin je rekla da je ovo opasno upotrebljavati. Koja god od nas da ga koristi, biće joj potrebna svaka moguća prednost.“

Ninaeva zgrabi pletenicu i otvori usta, kao da namerava da se pobuni. Ali kada naposletku progovori reče: „Jesi li sigurna, Egvena? Ne znamo čak ni da li jesi Snevač, a ja mogu snažnije od tebe da usmeravam. I dalje mislim kako bih ja...“ Egvena je preseče.

„Snažnije usmeravaš ako si besna. Možeš li biti sigurna da ćeš u snu biti besna? Hoćeš li imati dovoljno vremena da se razljutiš pre no što se ukaže potreba za usmeravanjem? Svetlosti, ne znamo ni da li je moguće usmeravati u snu. Ako neka od nas to mora da uradi – a u pravu si; to je jedini trag koji imamo – trebalo bi da sam to ja. Možda sam zaista Snevač. Sem toga, Verin ga je meni dala.“

Činilo se kao da Ninaeva želi da se raspravlja, ali naposletku je preko volje klimnula glavom. „Ali Elejna i ja bićemo s tobom. Ne znam šta možemo da uradimo, ali ako nešto pođe po zlu, možda možemo da te probudimo, ili... Bićemo s tobom.“ I Elejna klimnu.

Sada kada su se složile s njom, Egvena oseti neku mučninu. Nagovorila sam ih. Samo kad ne bih želela da one mene odgovore. Postade svesna žene u dovratku, odevene u polazničko belo, s kosom u dugim pletenicama.

„Zar te niko nije naučio da kucaš, Elsa?“ – reče Ninaeva.

Egvena stisnu ruku oko kamenog prstena. Imala je neki neobičan osećaj da je Elsa piljila u njega.

„Imam poruku za vas“, smireno odvrati Elsa. Pogledom je proučavala sto i hartije rasute po njemu, a onda i tri žene oko njega. „Od Amirlin.“

Egvena se zbunjeno zgleda s Ninaevom i Elejnom.

„Pa, kakva je to poruka?“ – odsečno upita Ninaeva.

Elsa diže obrvu, kao da joj je nešto smešno. „Stvari koje su ostale za Lijandrin i ostalima odložene su u treću ostavu s desne strane od glavnog stepeništa u drugom podrumu pod bibliotekom.“ Ponovo pogleda hartije na stolu i ode. Ni žurno ni sporo.

Egveni stade dah. Mi se bojimo bilo kome da verujemo, a Amirlin je odlučila da od svih mogućih žena poverenje pokloni Elsi Grinvel?

„Ta glupača će sve izblebetati!“ Ninaeva krete ka vratima.

Egvena pokupi suknje i projuri pored nje. Cipele su joj klizale po popločanom podu galerije, ali krajičkom oka spazila je tračak beline kako se spušta niz najbližu stazu i pojurila za njim. Mora da i ona trči, kad je već tako daleko. Zašto li trči? Blesak beline već se gubio niz drugu stazu. Egvena ga je sledila.

U podnožju staze neka žena se okrete i pogleda je, a Egvena zbunjeno stade. Ko god da je ona, Elsa svakako nije. Sva u srebru i beloj svili, u Egveni je pobudila osećanja koja nikad ranije nije osetila. Bila je viša, daleko lepša, a od pogleda njenih crnih očiju Egvena se osetila malom, žgoljavom i prljavom. Verovatno može i da usmerava više Moći noja. Svetlosti, verovatno je povrh toga i pametnija no nas tri zajedno. Nije pošteno da jedna žena – odjednom shvati u kom pravcu su joj se misli zaputile. Pocrvene i strese se. Nikada se ranije nije osetila tako – manjom – od bilo koje druge žene, pa nije imala namere ni od sada tako da se oseća.

„Smelo“, reče žena. „Smela si kada tako trčiš, sama, tamo gde je toliko ubistava počinjeno.“ Zvučala je skoro zadovoljno.

Egvena se ispravi i užurbano popravi haljinu, nadajući se da druga žena to neće primetiti i znajući da jeste primetila, želeći da je nije videla kako trči kao dete. Prestani s tim! „Oprosti, ali tražim polaznicu koja je ovuda prošla, mislim. Ima krupne tamne oči i tamnu kosu u pletenicama. Punačka je, i lepuškasta. Jesi li videla kuda je otišla?“ Visoka žena podsmešljivo je odmeri od glave do pete. Egvena nije bila sigurna, ali učini joj se da je na trenutak pogledala ka pesnici u kojoj je ona i dalje stiskala kameni prsten. „Mislim da je nećeš sustići. Videla sam je, trčala je prilično brzo. Pretpostavljam da je do sada već daleko.“

„Aes Sedai“, poče Egvena, ali nije imala prilike da upita kuda je Elsa otišla. U tim crnim očima blesnu nešto poput besa, ili razdraženosti.

„Već si mi oduzela dovoljno vremena. Imam važnija posla. Ostavi me.“ Pokaza ka stazi kojom je Egvena došla.

Glas joj beše tako silno zapovedan da se Egvena okrenula i načinila tri koraka uz stazu pre no što je shvatila šta radi. Nakostrešivši se, smesta se okrete. Aes Sedai ili ne, ja...

Galerija beše prazna.