Ponovorođeni Zmaj полностью

„Tačno tako“, odvrati Ninaeva. „A kada probudimo Elejnu, zahvalićemo im tako da nas neće zaboraviti.“ Ustade, ali smesta kleknu pored zlatokose žene.

„Čini mi se da sam ih videla preko stotinu kada su nas dovodili“, prošapta Egvena Ninaevi u odgovor. „Sigurna sam da ti sada neće smetati ako upotrebim Moć kao oružje. A neko dolazi da nas kupi. Tome nameravam da uradim nešto zbog čega će sve do smrti hodati u Svetlosti!“ Ninaeva je i dalje klečala kraj Elejne, ali nijedna se nije ni makla. „Šta je bilo?“ „Teško je povređena, Egvena. Mislim da joj je lobanja naprsla, i jedva diše. Egvena, umire kao što je Dailin umirala.“

„Zar ne možeš nešto da uradiš?“ Egvena pokuša da se seti svih tokova koje je Ninaeva isplela da bi Izlečila Aijelku, ali sećala se jedva svake treće niti. „Moraš!“

„Uzeli su mi bilje“, žestoko promrmlja Ninaeva. Glas joj je drhtao. „Ne mogu. Ne bez bilja!“ Egvena se zaprepasti kada shvati da je Ninaeva na ivici suza. „Nek su spaljeni, ne mogu bez...“ Odjednom zgrabi Elejnu za ramena, kao da namerava da je podigne i protrese. „Nek si spaljena, devojko“, hrapavo prodahta. „Nisam te čak dovde dovela samo da bi umrla! Trebalo je da te ostavim da ribaš lonce! Trebalo je da te vežem u džak i po Metu te pošaljem majci! Neću ti dozvoliti da mi umreš na rukama! Čuješ li? Ne dozvoljavam!“ Saidar odjednom zasja oko nje i Elejna širom razjapi i oči i usta.

Egvena šakama zapuši Elejnina usta taman na vreme da priguši ma kakav zvuk, ali čim je dotače, Ninaevino Lečenje uhvati je kao slamčicu u kovitlacu. Neki mraz zaledi je do srži, susrevši vrelinu koja je hitala iz nje kao da hoće da je sagori; svet se izgubi u padanju, letenju, vrtlogu.

Kada se to naposletku završi, teško je disala i gledala Elejnu, koja joj je uzvratila pogled preko šaka na ustima. Nestali su i poslednji ostaci Egvenine glavobolje. Za to je bio dovoljan tek usputan dodir s Ninaevinim Lečenjem. Mrmljanje iz druge sobe nije bilo ništa glasnije; ako je Elejna digla neku buku – ili ona sama – Aden i ostali nisu primetili.

Na šakama i kolenima, klonule glave, Ninaeva se tresla celim telom. „Svetlosti!“ – promrmlja. „Raditi to tako... bilo je kao da sam... samu sebe drala. Oh, Svetlosti!“ Zagleda se u Elejnu. „Kako se osećaš, devojko?“ Egvena skloni šake.

„Umorna sam“, promrmlja Elejna. „I gladna. Gde smo to? Bili su neki ljudi s praćkama...“

Egvena joj žurno ispriča šta se desilo. Još pre no što je završila, Elejna poče da se mršti.

„A sada“, gvozdenim glasom reče Ninaeva, „pokazaćemo ovim balvanima šta znači petljati se s nama.“ Saidar ponovo zasja oko nje.

Elejna se teturavo diže, ali i nju okruži sjaj. Egvena skoro radosno poseže ka Istinskom izvoru.

Kada ponovo proviriše kroz pukotine ne bi li videle s čime imaju posla, u sobi behu tri Mirdraala.

Kao smrt crne odore padale su neprirodno mirno. Stajali su za stolom, a svi sem Adena odmakli su se od njih koliko god su mogli, uprevši leđa uza zidove, a poglede u zemljani pod. Aden se naspram Mirdraala suočio s tim bezokim pogledima, ali lice mu beše obliveno znojem. Jedna Sen diže prsten sa stola. Egvena vide da je mnogo deblji od prstenova Velike zmije.

Lica pritisnutog uz procep među brvnima, Ninaeva tiho zadahta i potraži nešto za vratom.

„Tri Aes Sedai“, prosikta Polutan. Zvučalo je kao da se leševi mrve u prah. „A jedna je nosila ovo.“ Prsten tupo zveknu kada ga Mirdraal baci na sto.

„Njih tražim“, hrapavo kaza drugi. „Bićeš bogato nagrađen, čoveče.“

„Moraćemo da ih iznenadimo“, tiho reče Ninaeva. „Kakva je brava na ovim vratima?“

Egvena je jedva mogla da vidi katanac na drugoj strani vrata – od teškog gvožđa na debelom lancu. „Spremite se“, kaza.

Istanji jedan tok Zemlje dok ne beše tananiji od vlasi kose, nadajući se da Polutani neće primetiti tako majušno usmeravanje, i utka ga u gvozdeni lanac, u njegov najsićušniji deo.

Jedan Mirdraal diže glavu. Drugi se preko stola nagnu ka Adenu. „Svrbi me, čoveče. Jesi li siguran da spavaju?“ Aden proguta knedlu i klimnu.

Treći Mirdraal se okrete i zagleda ka vratima sobe u kojoj su Egvena i druge dve čučale.

Lanac pade na pod. Mirdraal koji je gledao ka njemu zasikta, a spoljna vrata se otvoriše i u crno zabrađena smrt dolete iz mraka.

Sobom odjeknuše samrtni krici i vika ljudi koji su hitali da isuču mačeve ne bi li se odbranili od smrtonosnih aijelskih kopalja. I Mirdraali isukaše sečiva crnja od svoje odežde i otpočeše borbu za goli život. Egvena je jednom videla šest mačaka kako se međusobno bore; ovo je bilo otprilike nešto stostruko takvo. Pa ipak, za svega nekoliko trenutaka zavlada tišina. Skoro tišina.