Svako ljudsko biće bez crnog vela bilo je mrtvo od uboda koplja; Adena je jedno prikovalo za zid. Među kršem prevrnutog nameštaja i leševa nepomično su ležala i dva Aijela. Tri Mirdraala stajala su leđa uz leđa u središtu sobe, s isukanim crnim mačevima. Jedan se držao za bok, kao da je ranjen, mada se to ni po čemu drugom nije dalo primetiti. Drugome je bledo lice bilo duboko zasečeno, ali nije krvarilo. Oko njih je, prignuvši se, kružilo petoro preživelih Aijela zabrađenih velovima. Izvan brvnare čula se vriska i zveket čelika, što je govorilo da se još Aijela borilo u mraku, ali u sobi beše tiše.
Dok su kružili, Aijeli su tukli kopljima o male kožne štitove.
„Pleši sa mnom, Senoviti“, odjednom viknu jedan Aijel. Zvučao je kao mladić. Rugao se.
„Pleši sa mnom, Bezoki.“ To je bila žena.
„Pleši sa mnom.“
„Pleši sa mnom.“
„Mislim“, reče Ninaeva ispravivši se, „da je vreme.“ Odgurnu vrata i tri žene obmotane sjajem saidara iskoračiše.
Činilo se kao da su za Mirdraale Aijeli prestali da postoje, a za Aijele – Mirdraali. Aijeli su iznad svojih velova piljili u Egvenu i ostale, kao da im baš nije bilo jasno šta to vide; ona ču jednu Aijelku kako glasno uzdahnu. Bezoki pogledi Mirdraala behu drugačiji. Egvena skoro oseti da su Polutani svesni svoje predstojeće smrti. Umeli su da prepoznaju žene koje su prigrlile Istinski izvor. Takođe je osećala da žude za njenom smrću, pa i po cenu svoje, i još jaču žudnju da joj iščupaju dušu iz tela i pretvore je u igračku Senke, žudnju da...
Tek što je ušla u sobu, ali činilo se da su ti pogledi već satima uprti u nju. „Dosta mi je“, prosikta i razuzda Vatru.
Plamenovi buknuše iz sva tri Mirdraala. Vrištanje im je nalikovalo zvuku kostiju u mašini za mlevenje. Ali zaboravila je da nije sama, da su Elejna i Ninaeva s njom. Dok je oganj proždirao Polutane, sam vazduh ih odjednom zbi u loptu vatre i crnila, koja je bivala sve manja. Njihova vriska zari se Egveni u kičmu, a
„Šta... šta to bi?“ – upita Elejna.
Ninaeva odmahnu glavom; činilo se da je zaprepašćena podjednako koliko i Elejna. „Ne znam. Bila sam... tako besna, tako preplašena zbog onoga što su hteli... Ne znam šta je to bilo.“
Aijeli tada skidoše velove. Pomalo žurno, učini se Egveni, kao u želji da njoj i drugim dvema kažu kako više ne žele da se bore. Od trojice muškaraca, jedan je bio stariji čovek, tamnoriđe kose bogato prošarane sedinom. Behu visoki ti Aijeli. Bili mladi ili stari, u očima im se ogledalo spokojno samopouzdanje, i kretali su se s onom opasnom skladnošću koju je Egvena pripisivala Zaštitnicima; smrt ih je pratila, a oni su to znali i nisu osećali strah. Jedna od žena bila je i Avijenda. Napolju je vriska i vika polako zamirala.
Ninaeva pođe prema palim Aijelima.
„Nema potrebe, Aes Sedai“, kaza stariji čovek. „Primili su udarce čelika Senovitih.“
Ninaeva se ipak saže da ih pogleda, skinuvši im velove da bi mogla da podigne očne kapke i opipa grlo tražeći otkucaje srca. Kada se pridiže od drugog palog, lice joj beše bledo. Bila je to Dailin. „Vatra te izgorela! Vatra te izgorela!“ Nije se moglo reći da li je mislila na Dailin, prosedog čoveka, Avijendu ili Aijele uopšte. „Nisam je Izlečila samo da bi ovako poginula!“
„Smrt dolazi po sve nas“, poče Avijenda, ali ućuta kada je Ninaeva pogleda. Aijeli se zgledaše, kao da nisu sigurni da im Ninaeva neće učiniti isto što i Mirdraalima. U očima im se nije video strah, već samo svest o tome.
„Čelik Senovitih ubija“, reče Avijenda, „a ne ranjava.“ Stariji čovek je pogleda, a pogled mu beše blago iznenađen – Egvena shvati da je kod njega, isto kao kod Lana, treptaj oka bio jednak zaprepašćenosti kod nekog drugog – a Avijenda kaza: „O nekim stvarima malo znaju, Ruarče.“
„Žao mi je“, jasnim glasnom reče Elejna, „što smo prekinule... ples. Možda nije trebalo da se mešamo.“
Egvena je zapanjeno pogleda, a onda shvati šta to radi.
