Ponovorođeni Zmaj полностью

„Zvučiš kao Šerijam. Nikada ranije nisi tako govorila. Išla si preko svake granice koju su ti postavile. Zašto bi sada prihvatala ograničenja, kada ćemo možda morati da ili zanemarimo ne bismo li ostale u životu?“

„A šta će nam to vredeti ako nas izbace iz Kule? Umirene ili ne, šta će nam to vredeti?“ Ninaeva spusti glas kao da razgovara sama sa sobom. „Mogu ja to. Moram, ako hoću da ostanem ovde dovoljno dugo da bih naučila, a moram da naučim da bih...“ Iznenada kao da shvati da naglas govori. Oštro pogleda Egvenu i odlučnije kaza: „Pusti me da razmislim. Molim te, ćuti i pusti me da razmislim.“

Egvena ućuta, ali oseti kako ključa od pitanja. Kakav je to razlog Ninaeva imala da i dalje uči u Beloj kuli? Šta je to želela da uradi? Zašto bi Ninaeva bilo šta tajila od nje? Tajne. Naučile smo da previše tajni čuvamo otkad dođosmo u Kulu. I Amirlin od nas čuva tajne. Svetlosti, šta će uraditi s Metom?

Ninaeva ju je pratila sve do polazničkih odaja. Nije skrenula ka odajama Prihvaćenih. Galerije i dalje behu prazne. Nikoga nisu srele dok su se penjale uz kružne staze.

Kada dođoše do Elejnine sobe, Ninaeva stade, kucnu jedanput i smesta otvori vrata da proviri unutra. Onda pusti da se bela vrata zatvore i zakorači ka sledećim, vratima Egvenine sobe. „Još se nije vratila“, reče. „Moram da razgovaram s vama obema.“

Egvena je uhvati za ramena i zaustavi u mestu. „Šta...“ Nešto je cimnu za kosu i opeče po uvu. Crna munja prolete joj ispred lica i zveknu o zid. Već sledećeg trenutka Ninaeva ju je gurala na pod iza ograde.

Razrogačenih očiju, opružena potrbuške, Egvena je piljila u predmet na kamenom podu ispred svojih vrata, tamo gde je pao. Strela iz samostrela. Nekoliko tamnih vlasi njene kose bilo je zakačeno za četiri velika šiljka, predviđena za probijanje oklopa. Ruka joj se tresla dok je dodirivala uvo i sićušnu ogrebotinu, vlažnu od kapljice krvi. Da samo nisam u tom trenutku stala... Da nisam... Strela bi joj prošla pravo kroz glavu i vrlo verovatno ubila i Ninaevu. „Krv i pepeo!“ – prodahta. „Krv i krvavi pepeo!“

„Nemoj da psuješ“, prekori je Ninaeva, ali ne kao da to zaista misli. Ležala je i virila kroz belu kamenu balustradu prema suprotnoj strani galerije. Egveninim očima delovalo je kao da sija. Prigrlila je saidar.

I Egvena žurno pokuša da posegne ka Jednoj moći, ali brzina je isprva omete u tome. Brzina i slike koje su stalno probadale prazninu, slike njene glave pokidane kao gnjila dinja teškom strelom, koja se nakon toga zarila u Ninaevu. Duboko udahnu i ponovo pokuša. Ruža konačno zalebde u ništavilu, otvori se ka Istinskom izvoru i Moć je ispuni.

Zakotrljala se do Ninaeve da se zagleda kroz ogradu. „Vidiš li nešto? Vidiš li njega? Spržiću ga munjom!“ Osećala ju je kako raste, kako je tera da je pusti. „To jeste muškarac, zar ne?“ Nije mogla da zamisli muškarca u polazničkim odajama, ali podjednako joj nezamisliva beše i žena koja kroz Kulu nosi samostrel.

„Ne znam.“ Ninaevin glas ispuni tih gnev. Gnev joj je uvek bio najopasniji kada bi ona postala tiha. „Učinilo mi se da vidim... Da! Tamo!“ Egvena oseti kako Moć blesnu u drugoj ženi, a onda se Ninaeva opušteno diže na noge i otrese haljinu kao da više nema razloga za brigu.

Egvena je zaprepašćeno pogleda. „Šta? Šta si uradila? Ninaeva?“

„Među Pet moči“, kaza Ninaeva, kao da drži predavanje, pomalo se rugajući, „smatraju mnogi da je od Vazduha, ponekad poznatog i kao Vetar, najmanja korist. To je daleko od istine.“ Kratko se nasmeja. „Rekla sam ti da ima drugih načina da se branimo. Upotrebila sam Vazduh da ga uhvatim vazduhom. Ako to jeste muškarac; nisam mogla jasno da ga vidim. Amirlin mi je jednom pokazala taj trik mada, podozrevam, ne s namerom da uočim kako se to radi. Pa, hoćeš li čitav dan tu da ležiš?“

Egvena skoči na noge i požuri za Ninaevom. Nije prošlo dugo pre no što za krivinom ugledaše čoveka odevenog u jednostavne smeđe pantalone i kaput. Stajao je okrenut u suprotnom smeru, s jednom nogom u vazduhu, kao da je uhvaćen usred trčanja. Sigurno se osećao kao da je zakopan u gustom želatinu, ali samo ga je vazduh držao. I Egvena se sećala Amirlininog trika, ali nije verovala da ume da ga ponovi. Ninaevi je trebalo samo jednom da vidi kako se nešto radi, pa da i sama to izvede. Naravno, kada uopšte uspe da usmerava.

Kada se približiše, Egvenino stapanje s Moći nestade od zaprepašćenja. Iz čovekovih grudi štrčala je drška bodeža. Lice mu je upalo, a polusklopljene oči behu staklaste. Sručio se na pod galerije čim Ninaeva otpusti zamku koja ga je držala.