Elejna je prekrštenih ruku stajala pred kaminom. Oči joj behu crvene, bar delimično od gneva. Dva visoka mladića behu izvaljeni u foteljama. Jedan, u tamnozelenom kaputu otkopčanom da se vidi snežnobela košulja, imao je plave oči i crvenozlatnu kosu kao Elejna, a i iscereno lice jasno ga je odavalo kao njenog brata. Drugi, Ninaevinih godina i uredno zakopčanog sivog kaputa, bio je vitak i crnpurast. Kada Egvena i Ninaeva uđoše, on samopouzdano ustade, nesvesno pokazujući svoju mišićavu skladnost. Bio je, po stoti put pomisli Egvena, najzgodniji muškarac koga je ikad videla. Zvao se Galad.
„Dobro je videti te opet“, reče i uze je za ruku. „Mnogo sam brinuo za tebe. Mnogo smo brinuli.“
Srce joj brže zakuca i ona povuče ruku da on to ne bi osetio. „Hvala, Galade“, promrmlja.
Zlatokosi mladić nagnu se napred u fotelji. „Ali pravo pitanje je gde ste bile? Elejna izbegava moja pitanja kao da ima pun džep smokava i ne želi nijednu da mi da.“
„Rekoh ti, Gavine“, nategnutim glasom odvrati Elejna, „da te se to ne liče. Došla sam ovamo“, reče Ninaevi, „jer nisam želela da budem sama. Videli su me i pošli za mnom. Nisu hteli da razumeju kad im se kaže ne.“
„Je li tako“, ravno kaza Ninaeva.
„Ali to jesu naša posla, sestro“, reče Galad. „Tvoja bezbednost svakako jeste naš posao.“ Pogleda Egvenu, a ona oseti kako joj srce preskoči. „Bezbednost svih vas mi je veoma bitna. Nama je bitna.“
„Nisam ti ja sestra“, odreza Elejna.
„Ako tražiš društvo“, nasmeši se Gavin Elejni, „i mi možemo poslužiti. A posle svega što smo prošli samo da bismo bih ovde, zaslužujemo da nam objasnite gde ste bile. Radije bih da me Galad čitavog dana mlati po dvorištu za vežbanje no da se na jedan jedini minut ponovo suočim s majkom. Radije bih da je Kulin besan na mene.“ Kulin je bio Majstor oružja, i održavao je strogu disciplinu među mladićima koji su došli na obuku u Belu kulu, bilo u želji da postanu Zaštitnici, ili samo da od njih uče.
„Poriči vezu među nama, ako hoćeš“, kaza Galad ozbiljnim glasom Elejni, „ali ona ipak postoji. A majka je tvoju bezbednost nama poverila.“ Gavin iskrivi lice. „Žive će nas odrati, Elejna, ako ti se išta desi. Morali smo iz sve snage da se pravdamo, ili bi nas odvukla kući sa sobom. Nikad nisam čuo da je neka kraljica sopstvene sinove poslala na gubilište, ali majka je zvučala kao da je spremna da načini izuzetak ako te ne dovedemo bezbedno kući.“
„Sigurna sam“, kaza Elejna, „da ste bili blagoglagoljivi samo zbog mene. Ni najmanje niste nastojali da ostanete ovde i učite sa Zaštitnicima.“ Gavin pocrvene.
„Tvoja bezbednost nam je na prvom mestu.“ Galad je zvučao kao da to zaista misli, a Egvena je bila sigurna da i misli. „Ubedili smo majku da će ti biti potreban neko da se stara o tebi ako se vratiš ovamo.“
„Da se o meni stara!“ – uzviknu Elejna, ali Galad nastavi: „Bela kula je postala opasno mesto. Bilo je smrti – ubistava – bez pravog objašnjenja. Čak su i neke Aes Sedai ubijene, mada su pokušale to da prikriju. A u samoj Kuli čuo sam glasine o Crnom ađahu. Po majčinoj zapovesti, kada za tebe bude bezbedno da prekineš obuku, moramo da te vratimo u Kaemlin.“
Umesto da odgovori, Elejna diže glavu i napola se okrete od njega.
Gavin razdraženo prođe prstima kroz kosu. „Svetlosti, Ninaeva, Galad i ja nismo zločinci. Samo želimo da pomognemo. Ionako bismo to učinili, ali majka je zapovedila, tako da ne postoji nikakva mogučnost da nas od toga odgovorite.“
„Morgazine zapovesti nemaju nikakvu težinu u Tar Valonu“, ravnim glasom odvrati Ninaeva. „Što se vaše ponude za pomoć tiče, zapamtiću je. Ako nam pomoć bude zatrebala, bićete među prvima koji će za to čuti. A sada, želim da odete.“ Pokaza ka vratima, ali on nije obraćao pažnju na nju.
