Ako Šerijam pronađe onu strelu pred njenim vratima, biće previše pitanja. Onda neće moći dalje da se pretvaraju da su samo pronašle tog čoveka, da ni u kakvoj vezi s njom nije bio. ali kada stiže do vrata svoje sobe, teške strele tu više nije bilo. Samo je krezubi zarez u kamenu pored vrata govorio da je ikad i doletela.
Egvena se sva naježi.
Još nešto se među njima odigralo dok nje nije bilo. Ninaeva je pokušavala da deluje krotko, ali uspelo joj je samo da izgleda kao da je boli stomak. Šerijam je, podbočena, razdraženo lupkala nogom. Pogled kojim je gledala Ninaevu, nalik na zeleno vodenično kamenje spremno da melje brašno, pade i na Egvenu s podjednakom snagom.
„Oprosti mi, Šerijam Sedai“, žurno reče Egvena i pade u naklon, istovremeno prebacivši plašt preko ramena. „Ovo... pronalazak mrtvog čoveka – jednog... jednog Sivog čoveka! – sva sam se sledila od toga. Možemo li sada da idemo?“
Na Šerijamino odsečno klimanje glavom Ninaeva načini sićušni naklon. Egvena je zgrabi za ruku i odvuče.
„Da li ti to pokušavaš da nam
„Ništa nije htela da kaže“, promrmlja Ninaeva. „Moramo da postavljamo pitanja, Egvena, ako hoćemo nešto da postignemo. Moraćemo da rizikujemo, ili u suprotnom nikad ništa nećemo saznati.“
Egvena uzdahnu. „Pa, budi malo opreznija.“ Sudeći po njenom izrazu, Ninaeva nije imala namere da pazi ili izbegava rizik. Egvena ponovo uzdahnu. „Strela nije bila tamo, Ninaeva. Mora da ju je drugi Sivi čovek uzeo.“
„Dakle, zato si... Svetlosti!“ Ninaeva se namršti i oštro potegnu pletenicu.
Nakon nekog vremena, Egvena upita: „Čime je ono pokrila... leš?“ Nije želela da o njemu razmišlja kao o Sivom čoveku; to bi je podsećalo da je još jedan tu negde. U tom trenutku ni o čemu nije htela da razmišlja.
„Vazduh“, odgovori Ninaeva. „Upotrebila je Vazduh. Dobra stvar, a mislim i da bih od toga mogla nešto korisno da uradim.“
Upotreba Jedne moći bila je podeljena na Pet moči: Zemlju, Vazduh, Vatru, Vodu i Duh. Različiti Talenti tražili su različite kombinacije Pet moći. „Ne razumem neke od kombinacija Pet moći. Na primer, Lečenje. Shvatam zašto je za to potreban Duh, a možda i Vazduh, ali zašto Voda?“ Ninaeva prasnu: „O čemu to blebećeš? Jesi li zaboravila šta radimo?“ Osvrte se oko sebe. Došle su do odaja Prihvaćenih, niza galerija nižih od polazničkih odaja, koje su kružile oko vrta umesto oko dvorišta. Nikog nije bilo na vidiku izuzev jedne druge Prihvaćene, koja je žurila duž drugog nivoa, ali ipak spusti glas. „Jesi li zaboravila na Crni ađah?“
„Pokušavam da zaboravim“, žestoko odvrati Egvena. „Bar na neko vreme, u svakom slučaju. Pokušavam da zaboravim kako smo upravo za sobom ostavile mrtvog čoveka. Pokušavam da zaboravim kako me je skoro ubio, i da ima druga koji će možda ponovo pokušati.“ Dodirnu uvo; kap krvi se osušila, ali ogrebotina je i dalje bolela. „Imamo sreće što sada obe nismo mrtve.“
Izraz Ninaevinog lica se smekša, ali kada progovori, u glasu joj beše ponešto iz vremena kada je bila Mudrost Emondovog Polja i govorila reči koje su morale biti kazane za nečije dobro. „Pamti taj leš, Egvena. Pamti da je pokušao da te ubije. Da nas ubije. Pamti Crni ađah. Stalno se sećaj. Jer ako zaboraviš, makar samo jednom, sledeći put ćeš možda ti biti mrtva.“
„Znam“, uzdahnu Egvena. „Ali ne mora to da mi se sviđa.“
„Jesi li primetila šta Šerijam nije spomenula?“
„Ne. Šta?“
„Nijednom se nije zapitala ko ga je ubio. Hajde, sada. Moja soba je blizu i možeš da ispružiš noge dok pričamo.“
Ninaevina soba bila je znatno veća od polazničkih. Imala je pravi krevet, a ne ležaj napravljen uza zid, dve kožom postavljene fotelje umesto tronošca i ormar za odeću. Sav nameštaj bio je jednostavan, prikladan za kuću nekog srednje uspešnog seljaka, ali u poređenju s polaznicama. Prihvaćene su živele raskošno. Bio je tu čak i ćilimčič, izatkan žutim i crvenim šarama na plavoj osnovi. Kada Egvena i Ninaeva uđoše, otkriše da soba nije prazna.
