Ponovorođeni Zmaj полностью

Pokuša da se pridigne, ali smesta pade nazad. Bio je slab kao tek ojagnjeno jagnje. S velikim trudom uspe da se pridigne i odgrnu vuneno ćebe. Odeća mu je nestala, možda u izrezbareni ormar do zida. Na trenutak ga nije bilo briga za odeću. Nekako ustade i zatetura se preko cvetnog tepiha. Uhvati se za fotelju visokog naslona. Od nje se dovuče do stola pozlaćenih nogara i ivica.

Soba je bila dobro osvetljena svećama od pčelinjeg voska, po četiri u svakom visokom svećnjaku, s malim ogledalima iza plamenova. Veće ogledalo na zidu, iznad sjajno uglačanog umivaonika, bacalo mu je odraz pravo u lice. Bio je omršao i iskopneo, utonulih obraza i upalih tamnih očiju. Kosa mu je bila slepljena od znoja. Pognut kao starac, podrhtavao je poput trave na povetarcu. Natera se da se ispravi, ali to nije bilo neko poboljšanje.

Na stolu pred njim bio je veliki pokriveni poslužavnik. Oseti miris hrane. Kada skide tkaninu s njega, otkri dva velika srebrna ibrika i posude od tankog zelenog porcelana. Čuo je da za taj porcelan Morski narod traži njegovu težinu u srebru. Očekivao je goveđu supu, ili kolačiće, ono što obično nateraju bolesnike da jedu. Umesto toga ugleda: na jednom tanjiru naslagane teleće odreske s renom i smeđim senfom, a na drugima barenu repu, pasulj s lukom, kupus, krastavce i veliko parče žutog sira; debele kriške hrskavog hleba i tanjir putera; jedan ibrik pun rashlađenog mleka – bio je sav orošen – a drugi, sudeći po mirisu, začinjenog vina. Tu je bilo hrane dovoljno za četvoricu. Voda mu pođe na usta, a stomak mu zakrča.

Najpre da otkrijem gde sam. Ali pre no što se odgurnu od stola prema trima visokim, uskim prozorima, smota jedan teleći odrezak i umoči ga u senf.

Preko prozora su bili zatvoreni drveni kapci s izrezbarenim čipkastim šarama, ali kroz rupe na njima vide da je noć. Svetla drugih prozora stvarala su tačkice u tami. Na trenutak klonu na beli kameni ispust, ali onda poče da misli.

Otac mu je uvek govorio kako i najgore što ti se desi možeš da okreneš na svoju vodenicu, samo ako razmišljaš. Abel Kauton nije džabe bio najbolji trgovac konjima u Dvema Rekama. Kad god bi se činilo da je neko prešao Metovog oca, uvek bi se ispostavilo da je sam izvukao deblji kraj. Abel Kauton nikad ništa nepošteno nije radio, ali čak ga ni svet iz Tarenske Skele nikad nije prešao, a svi znaju koliko oni love u mutnom. Jer on bi uvek stvari sagledao iz svih uglova.

Tar Valon. Mora biti Tar Valon. Ova soba bila je dostojna palate. Samo cvetni domanski tepih verovatno je koštao koliko celo imanje. Štaviše, činilo mu se da više nije bolestan, a po onome što su mu rekli, jedino je u Tar Valonu mogao da se oporavi. Nikad se nije zaista osećao bolesno, koliko se seća, čak ni kad je Verin – još jedno ime ispliva iz magle – nekome u blizini rekla da on umire. Sada se osećao slabašan kao novorođenče i gladan kao vuk, ali nekako, bio je siguran da je bilo Lečenja. Osećam se – zdravo i čitavo, to je sve. Izlečen sam. Namršti se na kapke.

Izlečen. To je značilo da su na njemu upotrebile Jednu moć. Od pomisli na to sav se naježi, ali znao je da se to moralo uraditi. „Bolje nego smrt“, reče sam sebi. Setio se nekih priča o Aes Sedai. „Mora da je bolje od umiranja. Čak je i Ninaeva mislila da ću umreti. U svakom slučaju, s time je završeno, i ništa mi ne vredi da sada razbijam glavu.“ Shvati da je dovršio teleći odrezak i da liže prste.

Doteturao se natrag do stola, izvukao jednu stoličicu ispod njega i seo. Ne obraćajući pažnju na nož i viljušku, smotao je još jedan odrezak. Kako bi mogao da iskoristi to što je u Tar Valonu? U Beloj kuli. To mora biti to.

Tar Valon je značio Aes Sedai. To sigurno nije bio razlog koji bi ga privukao da ostane. Upravo suprotno. Nikakve zaključke nije mogao da izvuče iz onoga čega se sećao o vremenu provedenom s Moirainom, i kasnije s Verin. Nije se sećao da su išta zaista užasno uradile, ah, doduše, sveukupno se nije sećao mnogo čega. U svakom slučaju, šta god da Aes Sedai rade, imaju za to svoje razloge. „A to nisu uvek razlozi na koje ti misliš“, promumla punih usta, a onda proguta. „Aes Sedai nikad ne laže, ali istina koju ti kaže nije uvek istina koju ti misliš da čuješ. To moram da zapamtim. S njima nikad nisi nasigurno.“ To baš i nije bio dobar zaključak. Napunio je usta pasuljem.

Mislio je o Aes Sedai i prisećao se ponečeg o njima. Sedam Ađaha: Plavi, Crveni, Smeđi, Zeleni, Žuti, Beli i Sivi. Crvene su bile najgore. Izuzev onog Crnog ađaha za koji tvrde da ne postoji. ali Crveni ađah njemu ne bi trebalo da bude pretnja. Njih samo zanimaju muškarci koji mogu da usmeravaju.