Ponovorođeni Zmaj полностью

Aes Sedai počeše da sjaje, onom mekom, belom svetlošću koju su mogle da vide žene sa sposobnošću da usmeravaju. Svetlosti se lagano raširiše, sve dok se nije činilo da se svetlost jedne žene stopila sa svetlošću žene kraj nje, sve dok samo jedna svetlost nije ostala i prigušila pred Egveninim očima sjaj svetiljki. A u tom sjaju bilo je jedno još jače svetlo. Linija bele vatre. Sa’angreal.

Egvena se iz petnih žila borila sa željom da se otvori ka saidaru i pridoda svoj tok toj plimi. Tohko ju je snažno vukao da je skoro pala s nogu. Elejna je čvršće stisnu za ruku. Ninaeva koraknu ka stolu, pa stade, ljutito odmahnuvši glavom. Svetlosti, pomisli Egvena, mogla bih to da uradim. ali nije znala šta bi to mogla da uradi. Svetlosti, tako je snažno, tako divno. Elejni se tresla ruka.

Na stolu, Met se posred sveg tog sjaja bacakao, nerazgovetno mrmljajući. ali nije puštao bodež, niti otvarao oči. Polako, veoma polako, poče da izvija leđa. Mišići su mu se naprezali, i on poče da se trese. ali i dalje se borio i bacakao, dok mu naposletku samo pete i ramena nisu bih na stolu. Šaka na bodežu naglo mu se raširi i drhtavo odmače od drške. Beše prisiljena da se odmakne od drške. Usne mu ogoliše zube i načiniše grimasu bola. Disao je uz mučno stenjanje.

„Ubijaju ga“, prošapta Egvena. „Amirlin ga ubija! Moramo nešto da uradimo.“

Podjednako tiho Ninaeva odgovori: „Ako ili zaustavimo – ako možemo da ili zaustavimo – on će umreti. Mislim da ne mogu ni upola toliko Moći da podnesem.“ Ućuta, kao da je tek tada postala svesna svojih reči – kako sama može da usmerava polovinu onog što i deset punih Aes Sedai uz pomoć sa’angreala – i još tiše kaza: „Svetlost mi pomogla, želim.“

Odjednom ućuta. Da li je mislila kako želi da pomogne Metu, ili kako želi da usmerava taj tok Moći? Egvena i u sebi oseti taj poriv, nalik na pesmu koja je tera na ples.

„Moramo im verovati“, naposletku napeto prošapta Ninaeva. „U suprotnom, on nema nikakvog izgleda.“

Met odjednom nešto viknu, glasno i snažno: „Muad’drin tia dar allende caba’drin rhadiem!“ Koprcajući se i izvijajući, čvrsto sklopljenih očiju, vikao je na sav glas; „Los Valdar Cuebiyari! Los! Carai an Caldazar! Al Caldazar!“

Egvena se namršti. Naučila je dovoljno da prepozna Stari jezik, mada je znala svega nekoliko reči. Carai an Caldazar! Al Caldazar! „Za čast crvenog orla! Za crvenog orla!“ Drevni bojni pokliči Maneterena, plemena nestalog u Troločkim ratovima. Plemena koje se prostiralo tamo gde su sada Dve Reke. Toliko je znala; ali u trenutku joj se učini da bi trebalo i ostalo da razume, kao da je značenje tih reči negde iza nje, i samo treba da se osvrne.

Uz glasan prasak pokidane kože, bodež u zlatnim koricama diže se s Metovog pojasa i ostade da visi u vazduhu stopu iznad njegovog namučenog tela. Rubin se otrovno presijavao, kao da se i on bori protiv Lečenja.

Met otvori oči i pogledom prostreli žene oko sebe. „Mia ayende, Aes Sedai!

Caballein misain ye! Inde muagdhe Aes Sedai misainye! Mia ayende!“ I poče da vrišti. Bio je to urlik besa koji je trajao i trajao, sve dok se Egvena ne zapita otkud mu toliko vazduha.

Anaija užurbano diže tamnu metalnu kutiju ispod stola. Kretala se kao da je kutija veoma teška. Kada ju je stavila pored Meta i otvorila poklopac, videlo se da unutra ima vrlo malo mesta, jer su stranice najmanje dva palca debele. Anaija se ponovo saže i uze mašice kakve bi neka domaćica koristila u kuhinji. Pažljivo njima uhvati lebdeći bodež, kao da je zmija otrovnica.

Met sada zavrišta izbezumljeno. Rubin je besno sijao, prelivajući se krvavocrveno.

Aes Sedai gurnu bodež u kutiju i zatvori poklopac, glasno uzdahnuvši kada se on zaklopi. „Pogana stvar“, reče.

Čim bodež beše skriven, Met presta da vrišti, i klonu kao da mu se mišići i kosti pretvoriše u vodu. Trenutak kasnije sjaj oko Aes Sedai i stola uminu.

„Gotovo“, promuklo kaza Amirlin, kao da je ona vrištala. „Gotovo je.“

Neke Aes Sedai vidno malaksaše. Nekoliko ili je bilo obliveno znojem. Anaija iz rukava izvuče jednostavnu lanenu maramicu i otvoreno obrisa lice. Bela sestra hladnog pogleda skoro potapša obraze komadićem lugardske čipke.

„Zapanjujuće“, reče Verin. „Da je Stara krv u današnje vreme tako snažna u nekome.“ Ona i Serafel počeše da šapuću, uz mnogo mahanja rukom. „Da li je Izlečen?“ – upita Ninaeva. „Hoće li... živeti?“

Met je ležao kao da spava, ali lice mu je i dalje bilo upalo. Egvena nikada nije čula za Lečenje koje ne leči sve. Sem ako samo odvajanje tog bodeža od njega nije istrošilo svu Moć koju su upotrebile. Svetlosti!

„Brendas“, reče Amirlin, „hoćeš li se postarati da ga vrate u sobu?“