Ponovorođeni Zmaj полностью

Rand. Nek sam spaljen, kako sam na to mogao da zaboravim? Gde li je? Da li je dobro? Sa žaljenjem uzdahnu, i premaza maslacem parče još toplog hleba. Pitam se da li je već poludeo.

Čak i da je znao odgovore na svoja pitanja, Randu ničim nije mogao da pomogne. Nije bio siguran da bi išta uradio i kad bi mogao. Rand je mogao da usmerava, a Met je odrastao s pričama o muškarcima koji usmeravaju, pričama koje su plašile decu. A i odrasle, jer su neke od njih bile i više no istinite. Kada je saznao šta Rand može, bilo je kao da je otkrio kako mu najbolji prijatelj muči male životinje i ubija bebe. Kada naposletku nateraš sebe da u to poveruješ, teško ti je da ga i dalje smatraš prijateljem.

„Moram da se staram o sebi“, besno reče. Izvrnu ibrik s vinom iznad srebrnog putira i iznenadi se kada vide da je prazan. Umesto vinom, napuni putir mlekom. „Egvena i Ninaeva žele da postanu Aes Sedai.“

Toga se nije ni setio dok nije naglas izgovorio. „Rand kao kučence prati Moirainu i naziva se Ponovorođenim Zmajem. Sama Svetlost zna šta je Perin namerio. Čudno se ponaša otkad su mu se oči promenile. Moram da se staram o sebi.“ Nek sam spaljen, moram! Ja sam poslednji koji je ostao normalan. Samo ja.

Tar Valon. Pa, trebalo bi da je to najbogatiji grad na svetu, a jeste središte trgovine između Krajina i juga, središte moći Aes Sedai. Mislio je da ne bi mogao da natera Aes Sedai da se kockaju s njim. Niti da veruje kockama, ili kartama, čak i da mu to uspe. Ali mora da ima trgovaca, i ostalih sa srebrom i zlatom. Vredelo bi odvojiti nekoliko dana i za sam grad. Znao je da je daleko putovao otkako je otišao iz Dve Reke, ali izuzev nekoliko bledunjavih uspomena na Kaemlin i Kairhijen, ničeg o velikim gradovima nije mogao da se seti. Oduvek je želeo da poseti neki veliki grad.

„Ali ne pun Aes Sedai“, kiselo promrmlja, pomazavši poslednje ostatke pasulja. Proguta ili i vrati se teletini.

Zapita se da li bi mu Aes Sedai dozvolile da uzme rubin s onog bodeža iz Šadar Logota. Bodeža se sećao kao kroz gustu maglu, ali čak i to je bilo kao prisećanje na neku užasnu povredu. Sav bi se vezao u čvor, i osetio oštar bol u slepoočnicama. Ali jasno je zamišljao taj rubin. Veličine nokta na palcu, taman poput kapi krvi, presijavao se kao neko grimizno oko. Sigurno je polagao više prava na njega no one, a mora da vredi dovoljno da kod kuće kupi deset imanja.

Verovatno će reći da je i on ukaljan opačinom. Što je verovatno istina. Svejedno, poigra se mišlju da s nekim Koplinima zameni rubin za njihovu najbolju zemlju. Većina te familije – badavadžije još od kolevke, ako nisu priđe i lopovi i lažovi – zaslužuje sve što bi im se desilo. Ali nije zaista verovao da bi mu ga Aes Sedai vratile, a i da mu ga vrate, nije mu prijala pomisao da ga nosi čak do Emondovog Polja. A ni pomisao da bude vlasnik najvećeg imanja u Dvema Rekama nije više bila tako uzbudljiva kao nekada. Svojevremeno mu je to bila najveća želja, to, i da bude ravan ocu u trgovini konjima. Sada mu se to činilo sitnim. Bilo je to tako skučeno, a široki beli svet je čekao.

Najpre će, odluči, pronaći Egvenu i Ninaevu. Možda su se opametile. Možda su odustale od tog glupog nauma da postanu Aes Sedai. Nije u to verovao, ali nije mogao da ode a da ili ne vidi. Otići će, to je bilo sigurno. Da vidi kako su, da provede jedan dan u gradu, možda da odigra partiju kockica kako bi malo napunio kesu, a onda će se zaputiti nekud gde nema Aes Sedai. Pre no što se bude vratio kući – otići ću kući jednog dana, hoću – nameravao je da vidi nešto sveta, i to bez Aes Sedai da mu povlače konce.

Potražio je po poslužavniku još nešto što bi pojeo i zapanjio se kad je shvatio da, sem nekoliko mrlja i mrvica hleba i sira, ništa nije ostalo. Oba ibrika behu prazna. Zapanjeno pogleda svoj trbuh. Trebalo bi da se naždrao do grla, ali osećao se kao da nije ni jeo. Pokupi poslednje trunčice sira između palca i kažiprsta. Na pola puta do usta, ruka mu se skameni.

Dunuo sam u Rog Valera. Tiho zazvižda delić neke melodije, ali smesta prekide kada se seti reči:

„Bolje bi bilo da nađem neki krvavi konopac“, prošapta. Pusti mrvice sira da padnu na poslužavnik. Na trenutak, ponovo mu pozli. Odlučno, pokuša da razmišlja, pokuša da probije maglu u svojoj glavi.