„Kako zapovedaš, majko“, odgovori žena hladnog pogleda. Njen naklon bio je lišen osećanja, kao što se činilo da je i ona sama. Kad se udaljila da pozove nosače, još nekoliko Aes Sedai ode, uključujući i Anaiju. Verin i Serafel išle su za njima, i dalje razgovarajući pretiho da bi Egvena čula o čemu pričaju.
„Da li je Met dobro?“ – odsečno upita Ninaeva. Šerijam diže obrve. Amirlin Tron okrete se ka njima. „Dobro je, koliko je to moguće“, ledeno odgovori. „Vreme će pokazati. Tohko dugo je nosio stvar izopačenu Šadar Logotom... ko zna kakvog će to uticaja na njega imati? Možda nikakvog, a možda mnogo. Videćemo. Ali veza s bodežom je prekinuta. Sada mu je potreban odmor, i što više hrane. Trebalo bi da preživi.“
„Šta je to vikao, majko?“ – upita Elejna, i smesta dodade: „Ako mogu da pitam.“
„Izdavao je naredbe vojnicima.“ Amirlin radoznalo pogleda mladića na stolu. Nije se ni makao otkako je klonuo, ali Egveni se činilo da diše lakše i ravnomernije. „U bici koja se odigrala pre dve hiljade godina, rekla bih. Stara krv se vraća.“
„Nije sve bilo u vezi s bitkom“, kaza Ninaeva. „Čula sam ga da spominje Aes Sedai. To nije bilo u bici. Majko“, seti se da doda.
Amirlin je na tren delovala kao da razmišlja, možda šta da kaže, a možda da li išta da kaže. „Za neko vreme“, naposletku reče, „verujem da su se prošlost i sadašnjost spojile. Bio je i tamo i ovde, i znao je ko smo. Zapovedio nam je da ga oslobodimo.“ Ponovo zastade. „
Leana glasno frknu, a neke od ostalih Aes Sedai gnevno zamrmljaše sebi u bradu.
„Ali, majko“, kaza Egvena, „nemoguće je da je tako mislio. Maneteren je bio saveznik Tar Valonu.“
„Maneteren jeste bio saveznik, dete“, odgovori joj Amirlin, „ali ko može znati šta je u srcu muškarca? Čak ni on sam, mislim. Od svih životinja, na muškarca je najlakše staviti povodac, i najteže zadržati ga na njemu. Čak i kada sam to odabere.“
„Majko“, reče Šerijam, „kasno je. Kuvarice sigurno čekaju ove pomoćnice.“
„Majko“, teskobno zapita Egvena, „zar ne možemo da ostanemo s Metom? Ako i dalje postoji mogućnost da umre...“
Amirlinin pogled beše hladan, a lice bezizražajno. „Čeka te posao, dete.“
Nije mislila na ribanje šerpi. Egvena beše sigurna u to. „Da, majko.“ Kad se naklonila, suknje joj očešaše Ninaevine i Elejnine u njihovim naklonima. Pogleda Meta poslednji put i izađe za Šerijam. Met je ležao nepomično.
Met polako otvori oči i zagleda se u belo okrečenu tavanicu, pitajući se gde je i kako je tu dospeo. Tavanica je bila okružena obodom od spletenog pozlaćenog lišća, a dušek na kome je ležao mek i ispunjen perjem. Znači, negde u bogatstvu, gde ne manjka novca. ali nije se sećao ni gde, ni kako. Niti koječega drugog.
Sanjao je, i delići tih snova još su se borili za mesto s njegovim sećanjima. Nije mogao da ili razdvoji. Divlja bekstva i borbe, čudni ljudi što su došli preko okeana, Putevi i Putno kamenje, delići drugih života, stvari pravo iz zabavljačkih priča. To mora da su bih snovi. U najmanju ruku, tako je mislio. Ali Loijal nije bio san, Loijal je bio Ogijer. Odlomci razgovora lebdeli su mu po glavi, s ocem, s prijateljima, s Moirainom, nekom prelepom ženom, kapetanom broda, i dobro obučenim čovekom koji mu je davao mudar savet, kao da mu je otac. To je verovatno bilo stvarno. ali sve u delićima i odlomcima. Nepovezano.
