„Zašto? Zato što si ti od onih tihih, pa sam mislio da ćeš se oženiti nekom mirnom ženicom. Pa, do sada si sigurno otkrio da Saladejke nisu mirne. Osim pred nepoznatim i strancima. Jednog trenutka mogu da rasplamsaju i samo sunce, sledećeg je sve to oduvano i zaboravljeno. Pored njih Arafeljanke deluju tromo, a Domanke užasno dosadno.“ Elijas se iznenada iskezi. „Jednom sam živeo godinu dana sa Saladejkom, i Merja je pet dana nedeljno urlala da su mi uši otpadale, a ponekad mi je bacala i sudove u glavu. Međutim, svaki put kad sam pomislio da je napustim, ona bi htela da se pomiri tako da se činilo kako nikako ne uspevam da stignem do vrata. Na kraju je ona ostavila mene. Rekla mi je kako sam previše blag za njen ukus.“ Njegov hrapavi smeh odjekivao je kao sećanje, a uz to je poluzamišljeno trljao bled, od starosti smanjen ožiljak na svojoj vilici. Delovao je kao da je bio napravljen nožem.
„Faila nije takva.“ To je zvučalo kao da je neko oženjen Ninaevom! Ninaevom koja ima zubobolju! „Mislim, naljuti se i ona ponekad, tu i tamo“, priznao je oklevajući, „ali ne viče i ničim me ne gađa.“ Pa, nije vikala suviše često, a umesto da se naglo usija pa ohladi, njen je bes ostajao vreo i tako se vukao sve dok se ne bi ohladio.
Elijas ga odmeri postrance. „Ako sam ikada namirisao čoveka koji pokušava da izbegne ledenu tuču... Sve vreme si joj se obraćao nežnim rečima, je li tako? Blag kao mlečna voda i nikada nisi uši povukao unazad? Nikada nisi podigao glas na nju?“
„Naravno da nisam!“, bunio se Perin. „Volim je! Zbog čega bih vikao na nju?“
Elijas promrmlja nešto ispod glasa, mada je Perin, naravno, mogao da čuje svaku njegovu reč. „Spaljen da sam, ako čovek hoće da sedne na crvenu guju, to je njegova lična stvar. Nije moja briga ako čovek hoće da greje ruke dok mu krov gori. To je njegov život. Hoće li mi zahvaliti? Ne, krvavo sigurno neće!“
„O čemu ti to?“, zahtevao je da zna Perin. Dohvativši Elijasa za ruku, povukao ga je uz drvo zelenike čiji su bodljikavi listovi još uvek bili većinom zeleni. Nije bilo gotovo ničeg drugog u okolini, osim nekih lozica koje su se uvijale. Bili su prešli gotovo pola puta niz brdo. „Faila nije ni crvena guja ni upaljen krov! Sačekaj da je upoznaš pre nego što počneš da pričaš kao da je poznaješ.“
Uzrujan, Elijas je prelazio prstima kroz dugu bradu. „Ja poznajem Saladejke, dečače. Ta godina nije jedino vreme kada sam bio tamo. U životu sam sreo možda ukupno pet Saladejki koje bih mogao da nazovem blagim, ili čak umerenog ponašanja. Ne, ona nije guja; mogu da se kladim da je ona, u stvari, leopard. Ne reži mi tu, spaljen bio! Kladim se u sopstvene čizme da bi se ona nasmejala kada bi me čula da sam to rekao!“
Perin ljutito zausti, a onda zatvori usta. Nije primetio da je duboko, grleno režao. Faila bi se stvarno nasmejala kada bi čula da je zovu leopardom. „Ne možeš da mi pričaš kako ona želi da vičem na nju, Elijase.“
„Da, mogu. U svakom slučaju, najverovatnije da je tako. Možda je ona šesta. Možda. Samo me saslušaj. Kod većine žena, ti podigneš glas a one ili razrogače oči ili se pretvore u led, i sledeće što znaš jeste da se raspravljaš tome što si uopšte i bio ljut i nema veze ko ti je, pre svega, bacio žar niz leđa. Međutim, zauzdaš li svoj jezik pred Saladejkom, za nju to znači da si joj rekao kako nije dovoljno jaka da ti se suprotstavi. Ako je tako uvrediš, onda si stvarno srećković ako ti sutradan za doručak ne posluži tvoj sopstveni želudac. Ona nije neka drolja iz Far Madinga koja očekuje da čovek sedi tamo gde je ona pokazala i da skače kada ona pucne prstima. Ona je leopard i očekuje i od svog muža da bude leopard. Svetlosti! Nemam pojma šta radim! Davati čoveku savete o njegovoj sopstvenoj ženi najbolji je način da ti ovaj prospe utrobu.“
Sad je bio Elijasov red da zareži. Bespotrebno je cimnuo šešir da ga ispravi, pa je namršteno odmerio padinu, kao da se premišlja treba li ponovo da nestane u šumi, a onda ga je kucnuo prstom u grudi. „Pazi, ja sam znao od početka kako si ti nešto više od lutalice, a povezavši ono što ste mi ti i vukovi rekli, kako se, eto, dogodilo da si na putu da se sretneš s tim tipom, Prorokom, pomislio sam kako bi ti možda dobro došao prijatelj koji će ti čuvati leđa. Naravno, vukovi nisu ni pomenuli da ti u stvari predvodiš ona lepa majenska koplja. Kao ni Gaul, sve dok ih nismo videli. Ako želiš da ostanem, učiniću to. Ako ne, ima još dosta od sveta koji nisam video.“
„Uvek bi mi dobro došao još jedan prijatelj, Elijase.“ Je li bilo moguće da Faila zbilja želi da on viče na nju? On je oduvek znao kako mora da bude pažljiv, jer bi inače mogao nekoga da povredi, pa se zato oduvek trudio da se obuzdava. Reči su mogle da povrede isto kao i pesnice, pogrešne reči, reči koje niste ni mislili da izgovorite, ispuštene u napadu besa. To nije moglo biti moguće. Samo to je imalo smisla. Nema žene koja bi to podnela. Ni od svog muža niti od bilo kog drugog čoveka.
