Kada je Perin napustio šator mudrih, najozbiljnije je razmišljao da skine kaput i proveri je li mu koža još uvek na telu i u jednom komadu. Možda nije ispao privezana koza, ali je bio jelen koga juri šest vučica, a nije bio najsigurniji kuda su ga brze noge odvele. Jedno je bilo sigurno nijedna od Mudrih nije promenila mišljenje, a njihovo obećanje da neće ništa preduzimati bilo je, u najboljem slučaju, neodređeno. Što se ticalo Aes Sedai, nije bilo nikakvih obećanja. Čak ni maglovitih.
Potražio je pogledom neku od sestara i ugledao Masuri. Jedno usko uže bilo je vezano između dva drveta, a preko njega prebačen crveno-zeleni ćilim s resama. Vitka Smeđa udarala je po njemu drvenim praherom, podižući oblake prašine i trunja koje je lebdelo na suncu sredine jutra. Njen Zaštitnik, stasit čovek tamne kose i visokih zalizaka, sedeo je u blizini na jednom oborenom deblu, i smrknuto je posmatrao. Rovejr Kirklin obično je uvek bio osmehnut, ali danas nije bilo ni nagoveštaja od toga. Masuri primeti Perina, pa mu, gotovo ne zastajući u prašenju tepiha, dobaci tako zloban pogled da je on uzdahnuo. A ona je bila ta koja je delila njegovo mišljenje. Onoliko koliko se to moglo očekivati, u svakom slučaju. Crvenorepi jastreb prolebde im iznad glava, koristeći topli vazduh koji se uzdizao s tla da pređe s brda na brdo bez zamahivanja raširenim krilima. Bilo bi divno vinuti se vazduh i odleteti od svega. Pred njim je stajalo gvožđe, nije bilo vremena za sanjarenja o srebru.
Klimnuvši ka Sulin i Devicama koje kao da su pustile korenje pod onim kožolistom, Perin se okrenuo da pođe, pa se zaustavio. Dva su se čoveka pela uz brdo, jedan Aijel u sivom, smeđem i zelenom kadinsoru, s lukom u navlaci na leđima, punim tobolcem o pojasu a kopljima i okruglim kožnim štitom u rukama. Gaul je bio prijatelj, kao i jedini muškarac među Aijelima koji nije bio odeven u belo. Njegov pratilac, za glavu niži sa šeširom širokog oboda i u običnom, dosadno zelenom kaputu i čakširama, nije bio Aijel. I on je nosio pun tobolac o pojasu, kao i nož, i duži i teži od Aijelovog, samo što je u ruci držao luk, mnogo kraći od dugih lukova Dvorečana, mada duži od onoga koji su koristili Aijeli. I pored njegove odeće, nije delovao kao zemljoradnik, niti kao stanovnik nekog grada. Možda zbog prosede kose koja mu je bila vezana na zatiljku, odakle je visila sve do struka, ili brade koja mu se rasula niz grudi, a možda je to jednostavno bilo zbog toga kako se kretao kao i njegov pratilac, provlačeći se oko žbunja na obronku, tako da sasvim sigurno nijedna grančica neće krcnuti, niti bilo koji korov pući pod njegovim stopalima. Perin ga nije bio video, kako mu se činilo, užasno dugo.
Stigavši do vrha brda, Elijas Mačera odmeri Perina, dok su mu zlatne oči slabašno sijale u senci širokog oboda. Njegove su oči postale mnogo godina pre Perinovih; Elijas je Perina predstavio vukovima. U to doba bio je odeven u životinjske kože. „Baš je dobro videti te ponovo, dečače“, tiho je progovorio. Lice mu se presijavalo od znoja, ali to nije bilo više negoli kod Gaula. „Konačno si se otarasio one sekire? Mislio sam kako nikada nećeš prestati da je nosiš.“
„Još uvek je imam“, tiho odvrati Perin. Nekada davno, bivši Zaštitnikmu je rekao da zadrži sekiru sve dok ne bude prestao da mrzi da je upotrebljava. Svetlosti, ali on ju je i dalje mrzeo! A u međuvremenu je stekao i nove razloge za to. „Šta ćeš ti u ovom delu sveta, Elijase? Gde te je Gaul pronašao?“
„On je pronašao mene“, reče Gaul. „Nisam ni znao da je iza mene sve dok se nije nakašljao.“ Govorio je dovoljno glasno da bi i Device mogle da ga čuju, a njihova iznenadna nepomičnost gotovo da se mogla opipati.
Perin je očekivao bar nekoliko oštrih primedbi aijelski humor gotovo da je mogao da izazove krvoliptanje, a Device nikada nisu propuštale mogućnost da se dočepaju zelenookog čoveka međutim, umesto toga, neke od žena dohvatiše koplja i počeše njima ujednačeno da udaraju u štitove. Gaul je zadovoljno klimnuo glavom.
Elijas nešto nejasno progunđa, malo više navlačeći šešir, ali je ipak zadovoljno mirisao. S ove strane Zmajevog zida nije bilo mnogo toga što bi Aijeli odobravali. „Volim da budem u pokretu“, rekao je Perinu, „pa se tako dogodilo da se nađem u Geldanu kada su mi neki zajednički prijatelji dojavili kako si i ti sa ovom putujučom svečanošću.“ Nije imenovao zajedničke prijatelje; nije bilo mudro otvoreno govoriti o razgovaranju s vukovima. „Rekli su mi mnogo novosti. Kažu da su namirisali dolazak promena. Ne znaju kakvih. Možda ti znaš. Čujem da si trčao s Ponovorođenim Zmajem."
„Ne znam“, polako odgovori Perin. Promena? Njemu nije palo na pamet da upita vukove išta više nego gde su velike grupe ljudi, da bi mogao da ih zaobiđe. Čak i ovde, u Geldanu, ponekad je osećao da ga poneki krive za smrt vukova koji su pobijeni na Dumajskim kladencima. Kakva vrsta promene? „Rand sasvim sigurno menja stvari, ali ja ne bih mogao da ti kažem na šta tačno misle. Svetlosti, ceo svet se okreće naglavačke, i to i bez njega.“
