Kameni zidovi i palate koje je viđala po Kairhijenu nisu ostavili ni upola takav utisak na nju. Ova je bila obojena poput kola Putujućeg naroda, ali je i pored toga izgledala veličanstveno. Trebalo je da shvati kako su, pored tolike šume, ovi ljudi mogli sebi da priušte pravljenje bilo čega od drveta. Zar niko osim nje nije primećivao koliko je ova zemlja plodna? Još više u belo odevenih gai’šaina nego što je dvadeset septi zajedno imalo ranije, žurilo je za svojim dužnostima: bilo ih je gotovo za polovinu više nego članova Džumaji klana! Više se niko nije bunio što mokrozemce pretvara u gai’šaine. Bili su tako smerni! Mladić širom raskolačenih očiju u grubo šivenom belom požuri pored nje, čvrsto stišćući korpu, piljeći u ljude oko sebe i saplićući se o porub sopstvene odežde. Sevana se osmehnu. Njegov otac se nekada nazivao gospodarem ovog mesta i trabunjao je kako će nju i njene ljude progoniti i to deca, ni manje ni više! zbog ovog skrnavljenja, međutim, sada je on nosio belo i radio predano kao i njegov sin, kao i njegova žena i kćerke i njegovi drugi sinovi. Žene su imale mnogo vrednih dragulja i prelepe svile, a Sevana je za sebe uzela samo one iz prvog odabira. Plodna zemlja, tako meka i natopljena bogatstvom.
Žene iza nje za trenutak ućutaše na obodu šume. Ona naču šta su govorile i to joj ponovo promeni raspoloženje.
„... koliko Aes Sedai se bori za ove Seanšane“, pričala je Tion. „To moramo da saznamo.“ Somerin i Modara promrmljaše odobravanje.
„Mislim da to nije bitno“, dobaci Rijle. Barem se njeno suprotstavljanje proširilo i na druge. „Mislim da se neće boriti sem ako ih ne napadnemo. Setite se, nisu uradile ništa dok mi nismo krenule na njih, čak ni da bi se odbranile.“
„A kada su uradile", kiselo dobaci Meira, „nastradale su naše dvadeset tri. A više od deset hiljada algai’d’sisvai takođe se nije vratilo. Ovde imamo malo više od trećine tog broja, čak i da računamo Bezrodne.“ Ta poslednja reč bila je natopljena prezirom.
„To je bilo delo Randa al’Tora!“, oštro im reče Sevana. „Umesto da razmišljate o tome šta je uradio protiv nas, mislite o tome šta ćemo moći da uradimo kada bude bio naš!“ Kada bude bio moj, pomislila je. Aes Sedai su uspele da ga otmu i da ga onoliko zadrže, a ona je posedovala nešto što Aes Sedai nisu imale, inače bi to već iskoristile. „Bolje se setite da smo pobeđivale Aes Sedai sve dok on nije stao na njihovu stranu. Aes Sedai nisu ništa!“
Njen napor da im učvrsti srca ponovo nije davao nikakve vidljive rezultate. Sve čega su se sećale bila su koplja slomljena u pokušaju zarobljavanja Randa al’Tora, i one same s njima. Modara kao da je buljila u grob svoje septe, a čak se i Tion nelagodno mrštila, bez sumnje se sećajući kako je i ona sama bila pobegla poput uplašene koze.
„Mudre“, obrati im se muški glas iza Sevane, „poslat sam da tražim vaš sud.“
Istog trenutka sve žene povratiše staložen izraz lica. Ono što njoj nije polazilo za rukom, on je izveo samim svojim prisustvom. Nijedna Mudra ne bi dopustila da je iko sem neke druge Mudre vidi uzdrmanu. Alaris je prestala da se poigrava kosom i prebacila ju je preko ramena. Bilo je očigledno da ga nijedna nije prepoznavala. Sevani se činilo da ga zna.
Ozbiljno ih je odmeravao, zelenih očiju mnogo starijih od glatkog mu lica. Imao je punačke usne, ali postojao je oko njegovih usta neki grč, kao da je zaboravio kako da se smeje. „Ja sam Kinuin, od Meradina, Mudre. Džumaji kažu kako mi ne možemo za sebe da uzmemo puni deo od ovog mesta zato što nismo Džumaji, ali to je zato što bi oni dobili manje pošto nas ima po dvojica na svakog Džumaji algaidsisvai. Bezrodni mole za vaš sud, Mudre.“
Sada, kada su znale ko je on, neke od njih nisu mogle da sakriju svoju netrpeljivost prema čoveku koji je napustio svoj klan i septu i prišao Šaidoima radije nego da prati Randa al’Tora, mokrozemca a ne pravog Kar’a’karna, kao što su mislili. Tionino lice postade bezizražajno, ali su Rijli oči sevnule, i Meira se jedva suzdržala da se ne namršti. Jedino je Modara pokazivala zabrinutost, međutim, ona bi pokušala da umiri raspravu između drvoubica.
„Šest će Mudrih dati svoj sud kada budu saslušale obe strane“, odvrati Sevana Kinhuinu sa ozbiljnošću koja je bila jednaka njegovoj.
Ostale žene je pogledaše, jedva prikrivajući svoje zaprepašćenje što namerava da ostane po strani. Ona je bila ta koja je uredila da pleme Džumaji prati deset puta više Mera’dina negoli bilo koju drugu septu. Stvarno je sumnjala u Kadara, iako ne da će uraditi ono što je uradio, i htela je da ima oko sebe onoliko kopalja koliko je bilo moguće. Osim toga, uvek su mogli da ginu umesto Džumaji Šaidoa.
Pretvarala se da je iznenađena njihovim zaprepašćenjem. „Ne bi bilo pošteno da se ja mešam pošto se radi o mojoj septi“, saoštila im je pre nego što se okrenula zelenookom muškarcu. „Dobićete pošten sud, Kinuine. A sasvim sam sigurna da će se izjasniti u korist Mera’dina.“
