Glatko je kleknula pred Mirdraalom. „Šta želiš da učinm?“ Glas joj je povratio snagu. Neophodna prilagodljivost nije bila kukavičluk; oni koji se nisu sagli pred Velikim gospodarom, bivali su savijeni. Ili slomljeni na pola. „Treba li da te zovem gospodaru, ili bi hteo neki drugi naziv? Ne bih se osećala prijatno čak ni ruku Velikog gospodara da oslovljavam isto kao i njega.“
Na njeno zaprepašćenje, Mirdraal se nasmejao. To je zvučalo kao drobljenje leda. Mirdraali se nikada ne smeju. „Ti si hrabrija od većine. I mudrija. Šadar Haran će ti ugoditi. Dok god pamtiš ko sam ja. Sve dok ne dozvoliš svojoj hrabrosti da suviše nadvlada tvoj strah.“
Dok je izdavao zapovesti poseta tom Moridinu je, činilo se, bila prva; moraće da se pripazi od Mogedijen, a možda i Sindejn, za slučaj da požele da se svete zbog njenog kratkog korišćenja Prinude; sumnjala je da je ta devojka iole skionija opraštanju od Pauka odlučila je da zadrži za sebe pismo koje je poslala Rodelu Ituraldu. Ništa što joj je saopšteno nije ukazivalo na to da je Veliki gospodar nezadovoljan njenim delovanjem, a ona još uvek mora da razmisli o sopstvenom položaju. Moridin, ko god bio, Nae’blis je danas, ali uvek je postojalo sutra.
Pripremivši se za njihanje Arlinine kočije, Kecuejn je pomerila jednu od kožnih zavesa na prozorima, koliko da proviri napolje. Sitna kiša zasipala je Kairhijen sa sivog neba punog olujnih oblaka i jakih, vrtložnih vetrova. Nije samo nebo bilo puno vetra. Uskomešani naleti vetra ljuljali su kočiju mnogo više nego što je to činilo njeno kretanje. Sitne kapljice bockale su joj ruku, hladne kao led. Ako se vazduh još malo više ohladi, pašće sneg. Čvršće se uvila u svoj vuneni ogrtač; bila je zadovoljna što ga je pronašla, zatrpanog na dnu bisaga. Vazduh će biti još hladniji.
Strmi gradski krovovi od škriljca i kamenom poploćane ulice blistali su od vlage, i mada kiša nije bila jaka, malo ko je bilo rad da prkosi snažnim vetrovima. Jedna žena je gonila volovsku zapregu vrhom svog dugog štapa kretala se polagano kao i njeni volovi, no većina pešaka čvrsto je pritezala svoje ogrtače, navučenih kapuljača, i brzo se uklanjala dok su nosiljke žurno promicale pored njih, a njihovi ukočeni konovi lepršali. Ostali, međutim, kao ni ta žena s volovskom zapregom, nisu videli nikakvog razloga za žurbu. Nasred ulice jedan Aijel stajao je uspravljen, s nevericom gledajući nebo dok ga je sitna kiša zasipala, toliko zabavljen time da mu je jedan odvažni secikesa odsekao vreću s novcem s pojasa i hitro nestao, a da ga žrtva nije ni primetila. Žena koju je pažljivo ukovrdžana, visoko uvezana kosa označavala kao plemkinju koračala je polako niz ulicu, dok joj je ogrtač divlje lepršao, kao i njena duboka kapuljača. Ovo je možda bio prvi put da je ona i stvarno koračala tim ulicama, međutim, smejala se dok su joj kišne kapi klizile niz obraze. Iz dovratka radnje s mirisima jedna prodavačica je nesrećno virila napolje; danas će malo poslovati. Većina uličnih trgovaca nestala je iz istog razloga, no šačica onih punih nade još uvek je glasno nudila vruć čaj i pite s mesom s ručnih kolica smeštenih ispod sklepanih nadstrešnica. Mada je svako ko bi ovih dana kupio pitu s mesom na ulici zasluživao stomačne tegobe koje će od nje i dobiti.
Iz jednog prolaza istrča nekoliko izgladnelih pasa, nakostrešenih i ukočenih, da bi lajali i režali na kočiju. Kecuejn pusti da zavesa padne. Činilo se da psi prepoznaju koja žena može da usmerava s istom lakoćom kao što čine mačke, ali su psi, izgleda, smatrali da su te žene mačke, samo neprirodno velike. Dve žene preko puta nje i dalje su razgovarale.
„Oprosti mi“, govorila je Dejđin, „ali logika je neizbežna.“ Ponizno je spustila glavu, od čega se mesečev kamen na njenom čelu zaljuljao na tankom srebrnom lancu koji joj je visio s duge crne kose. Prstima je čupkala bele umetke na svojoj tamnoj suknji, a govorila je brzo, kao da se pribojavala da će je neko prekinuti. „Ako prihvataš da je neprekidna jara bila delo Mračnog, promena mora biti delovanje nekog drugog. On ne bi popustio. Možeš pretpostaviti kako je rešio da svet zamrzne ili potopi umesto da ga sprži, ali zbog čega? Da se vrućina nastavila i s proleća, mrtvi bi verovatno nadbrojali žive, isto kao i da usred leta padne sneg. Stoga je logično da je neko drugi umešao prste.“ Sramežljivost blede žene povremeno je bila zamorna, ali Kecuejn je, kao i uvek, smatrala njenu logiku nepogrešivom. Samo je želela da sazna ko se umešao i zašto.
